Vladimir Jović, Tomo Marić, Rade Mićević i Jerolim Karadža

Ko je smisao života tražio, kao što je to činio veliki rukometni majstor i čuveni doktor medicinskih nauka Jerolim Jerko Karadža, on ga je i našao, tako da su mu snovi i java postali svojevrsna umetnost lepote, zadovoljstva i radosti velikih dostignuća.
Kao rukometaš proglašen je za najboljeg pivotmena planete 20. veka, a kao naučnik bio je deo tima nominovanog za Nobelovu nagradu.
Nebesa su, u oba slučaja, bila granica, a ono čemu iskonski pripadaš i iz srca voliš nikad ne tamni i ne stari.
Za Borac je zaigrao, sa nepunih 17 godina, daleke 1954, bilo je to vreme kada su se preplitali rukomet i košarka, u reprezentativca Jugoslavije stasao 1958. godine, odigrao 71 utakmicu i postigao 160 golova, što je za ono vreme bio rekord svih rekorda. Odličan đak čuvene banjalučke “Realke”, sjajan student Medicinskog fakulteta sveučilišta u Zagrebu. Tako su i želja i ljubav dobili krila za dela neprolazne vrednosti.
Na vest o odlasku sa ovog sveta Karadže, jedan od najvećih golmana ovog sporta, po mnogima i najveći, Abas Arslanagić, glasom koji se jedva čuo kaže:

-Ako je svet ogromna pozornica, a čovek i njegovo životno trajanje dolazak na tu pozornicu, pa dođeš, budeš i odeš, onda je dolazak Jerolima Jerka Karadže 1937. godine obogatio taj i takav svet kao čovek, kao sportista, kao naučnik-stvaralac u medicini. Moja generacija Rukometnog kluba Borac imala je sreću da je ključni period svog odrastanja i sportske karijere provela sa Karadžom kao našim predvodnikom i kapitenom. Svoje dečačke rukometne snove svi mi: Pop, Kara, Demir, Selke, Miro, Boro, Momo, Kekera, Petrona, Markus, Braco i drugi ostvarili smo s “Džokerom”, kako smo od milja zvali Jarka Karadžu. Stasavali od prvog trofeja Kupa Jugoslavije 1969. godine, uz kasnije brojne šampionske titule, sve do oreola prvaka Evrope 1976. godine. U međuvremenu smo izrastali u reprezentativce, osvajače evropskih i svetskih odličja, a kao kruna naših sportskih karijera i olimpijska zlata…
Miroslav Miro Bjelić, vanserijski nadaren rukometaš po prirodi i svojoj ćudi boem s kritičkim stavom uvek i svugde, sad sa basterkitonskim izrazom lica slaže reč po reč, sećajući se Karadže:
-S nama je u trenucima svih naših velikih trijumfa, i u snu i na javi, bio Jerko Karadža, koji je mnogo godina ranije i prestao da igra. Ali, ostao je njegov duh, kao obeležje Borca u pripadanju bez ostatka, jasnom filozofijom i sporta i života da za druge treba da živiš i da se boriš da bi i sam živeo i bio srećan, a naš Borac bivao sve veći i veći.  
Jerko Karadža bio je ljubimac rukometnog i sportskog Beograda, u vremenu kada su majstori Železničara, Zvezde i Partizana bili takvi asovi kao Cvijetić, Raguž, Stanković, Martinčević, Stevanović, Valčić, Banjanin… a njihovi okršaji s Borcem, predvođenog Karadžom, ali i drugim reprezentativcima Perovićem Jovićem, Rodinom, Stanivukovićem, Saračevićem… gledalo bi po pet ili šest hiljada ljudi na Tašmajdanu ili na Kalemegdanu ili Stadionu sportskih igara kod Vojne akademije. Ako su mu obaveze u FK Partizan dozvoljavale na mestu pivotmena RK Partizan igrao bi slavni golman Milutin Šoškić, tad bi na stadionima bio “čovek na čoveku”, a sve jugoslovenske novine o tom spektaklu pisale.
Svojevremeno “Politika” je objavila seriju fotografija Jerka Karadže, čiji je autor čuveni Momo Vučićević, uz tekst Ljubiše Vukadinovića s porukom – velemajstora Karadžu je nemoguće zadržati!
Sve ove redove oproštaja s velikim čovekom, rukometnim velemajstorom i svetski znanim medicinskim naučnikom kojem sam, uz oca i majku, ostao večni dužnik što i danas hodam ovom zemljom, ispisujem svestan - ako čoveku koji piše nije dozvoljeno da bude ličan, onda ću to sveto pravilo svoje profesije, svesno, prvi put prekršiti.
Daleke 1970. godine, tinejdžerske dobi, bio sam mali-veliki golman velikog-malog Naprijeda i igrali smo pred nekoliko hiljada Banjalučana zonaški gradski derbi protiv Željezničara s Predgrađa. U jednom sudaru stradao sam tako i toliko da mi je pukla sinusna kost, a laički rečeno, “jezik propao u grlo”. Život je visio o koncu. Onako okrvavljenog, u sportskoj opremi, ubacili su me u auto našeg klupskog doktora Jasmina Latifića koji je s neprestano uključenom sirenom dojurio do Kliničkog centra u Banjaluci. Na samoj kapiji naišao je na Jerka Karadžu, Latifić mu je rekao o čemu se radi, a Jerko s bolničke kapije telefonom javio svojim saradnicima da se pripremi operaciona sala, seo do mene, podigao mi glavu i sav se od mene okrvavio za 30 metara koliko je još trebalo preći autom do samog ulaza u bolnicu.
Takvog, okrvavljenog, u sportskoj opremi hitno me je operisao. Dva dana i dve noći nije se odvajao od moje bolničke postelje. Sudbina uvek meša karte, a mi smo obavezno mali igrači – pobedio sam čudom Božjim i Jerkinom stručnošću i ogromnom, gotovo roditeljkom brižnošću. Od tada bili smo veoma bliski, imali odnos nalik mlađeg i starijeg brata.
Zbogom rukometni maestro i vrhunski doktore, Nobelovog sjaja Jerolime Karadža, bio si jedan jedini i neponovljivi, oni koji ostaju uvek znaju zašto su, i zbog koga, tužni i u žalosti.
 

Sahrana danas

Danas (ponedeljak) će u Zagrebu biti sahranjen, uz sve počasti, Jerolim Jerko Karadža. Preminuo je nakon kraće bolesti u ponedeljak, 13. septembra ove godine.

“Bili su rukometni anđeli”

Životna, sportska i naučna priča Jerka Karadže, kao i Vladimira Jovića, Mladena Bojića, Mire Bijelića, Pere Perovića… ostala je sačuvana u serijalu “Bili rukometni anđeli” u produkciji “RMD” Rade Dade Mićevića i autora Tome Marića.
Serije o Joviću i Karadži snimljene su februara 2016. godine u Dugom selu kod Zagreba.
Sportski žurnal