Mnogo toga treba da ti se desi, da doživiš i proživiš, proputuješ kojekuda, vidiš i upoznaješ razne ljude, a putokaz celim tim putem bude ti sport; onda si se susreo i sam sa sobom!
Biće da je to i razlog što su Stojan Vranješ, Dragan Bajić, Nemanja Bilbija, Nemanja Majdov… moji junaci, u današnjem okruženju, kao male-velike sportske ličnosti i uzori onima koji dolaze.
Bez obzira što smo u središtu teatra apsurda koji je izrastao u umetnost najbliža današnjem životu. Nije mi ni na kraj pameti da poredim svoje junake sa velikanima poput: Milorada Karalića, Abasa Arslanagića, Nebojše Popovića, Zdravka Rađenovića, Antona Josipovića, Marijana Beneša, Slađane Golić, Zlatana Arnautovića… iako bih bio srećan da ih dostignu u svom sportskom trajanju, svestan da taj oprimizam gradim na žalosnoj činjenici da ovako više ne može!
Na putu izrastanja u sportskog asa toliko toga je tajnovito i neistraženo; pre svega – šta je zapravo talentovanost i kako je prepoznati?! Da li je to vera u sebe, u svoju posebnost, a potom veliki rad i mnogo odricanja. U međuvremenu, bude tu lutanja, ni u čemu ga nema kao u sportu! U tom procesu sazreva izdvojena individualnost, a neretko nailazi i na otpor sredine zbog zavisti i ljubomore. Koliko smo, uopšte, kao društvo spremni za sve to? Imamo li pri klubovima, naročito u sastavu sportskih škola, a svakodnevno niču, stručne timove za taj celi proces?! Možda još preciznije da li smo svesni da sportsko tržište, izazovno za svetski kapital, najotvorenije od svih tržišta na svetskoj pijaci? Kako sport malih i siromašnih naroda i država da opstane u toj bezobzirnoj konkurenciji sa bahatim, nadmenim i prebogatim?

Setimo li se, bar ponekad, fudbalskog misionara i vizionara Miljana Miljanića još je pre pola veka upozoravao kojim putem ide sport, pogotovo fudbal, i da je u svakom sportskom kolektivu najvažnija njegova baza: pioniri, kadeti, juniori i stručni ljudi u tim uzrastima. Verujem, i nadam se, da će film o Miljanu, čije snimanje je, na sugestiju Draška Redžepa, započeo znani producent Gavrilo Gavra Azinović, a zbog njihove smrti prekinut, kad-tad biti realizovan kao javno upozorenje kojim putem ide fudbal. Ne pominjem ovo što je taj posao započet po motivima moje knjige “Miljan, ljudi i vrijeme”, već zbog fudbala uopšte! Ili, da se pitao Fudbalski savez Srbije, a nije, na sreću pitao se novinar Vlada Stanković i mladi filmski radnici i glumci, tako je i sačuvana istina o Montevideu i veličini Mihaila Andrejevića Andrejke.
Nije, valjda, da smo zaboravili: zar upravo tobož “novi svetski poredak” nije najavljen prvo preko sporta kad se, na volšeban način, iskonstruisalo “Bosmanovo pravilo” i kad su izbrisane sve granice i sva ograničenja. Epilog toga je danas vidljiv: Liga šampiona je liga milijardera u kojoj najmanje ima prvaka svojih zemalja, već mahom sve klubovi iz “liga petice” sa basnoslovnim budžetima raznih šeika i ko zna koga sve.
Ili će nas, Balkance sve zajedno, a i mnoge druge slične nama, zdrobiti (ako već nije) filozofija i u sportu beskrupulozne surovosti – ako želite da budete uspešni, bogati, znani i, hvala Bogu lepi, ubijte svoju čestitost, vaspitanje, a pogotovo savest.
Tad nam, definitivno, ne gine tama izgubljenih nada i sećanja!

Sportski žurnal