Miodrag Stoiljković

NIŠ – Nedavno se u Nišu okupila i družila generacija fudbalera koja je svoj Radnički pre 40 godina dovela do polufinala tadašnjeg Kupa UEF-a. Predvodnik uspešnih bio je Miodrag Stojiljković, jedan od najboljih igrača „Reala sa Nišave“ svih vremena.

Niški Radnički je predaleko od onih nezaboravnih popodneva kada se trošnim, Ei Niš razglasom prolamalo „Kude je taj Niš?“ On je tamo gde se nekada igralo tako lepršavo, gde su se „Meraklije“ divile Obradoviću, Aleksiću, Panajotoviću, Panteliću, ali posebno Miodragu Redži Stojiljkoviću. Bio je živa legenda svog Radničkog. Kada je došlo vreme da se aktivnom igranju kaže zbogom, i Radnički je nekako posustao i nije više bio tako moćan, trijumfalan, silovit.

„Hvala Sportskom žurnalu što ste se setili da od toliko bivših asova jugoslovenskog fudbala pozovete mene i da pričamo o onom našem pravom fudbalu, igri onog vremena“, najavljuje srdačan razgovor Miodrag Redža Stojiljković, nekadašnji vrhunski napadač.

Rođen je 5.juna 1950.godine u Kumarevu kod Leskovca. Igrao je za Dubočicu, pa Radnički, pa Timok Zaječar, pa Ahil Dubai, onda u niškim Jastrepcu i Sinđeliću.

„U mom selu Kumarevu i danas se igra fudbal i ta igra u zavičaju nikada nije prestajala. Nije se ni klub gasio. Počeo sam relativno kasno igrati, jer u mom selu nije bilo omladinske fudbalske škole, a selo je od Leskovca udaljeno nekih pet kilometara. Počeo sam trenirati sa 14 godina, a za Kumarevo sam prvu zvaničnu utakmicu odigrao sa 16.5 leta. Bio sam među najboljim, pa sam bio zapažen od Dubočice i pirotskog Radničkog, ali ja sa 19 godina odem u vojsku. Bio sam tri meseca u Kraljevu, a 14 meseci u Banjaluci. Potom sam bio u drugoligašu Dubočici i mogu biti ponosan da sam tamo bio najbolji. Onda sam u julu 1974.godine otišao u niški Radnički, a nakon toga u Dubai. U povratku je bilo još nekoliko klubova. Eto, tako je tekla moja priča“, priseća se on.

Svaki tim u Jugoslaviji voleo bi imati napadački dvojac Stojiljković – Mitošević u svojim redovima. Imao ga je samo Radnički, pa su 1980.predrasude da „velika četvorka“ mora biti na čelu tabele pale u vodu. Prva je , doduše, bila Crvena zvezda, drugo Sarajevo, treći Radnički, a četvrti kruševački Napredak. Radnički je ranih 60-setih postao Real sa Nišave, a dve decenije kasnije krenuo je na evropski put i baš je trajalo.

„Kad se setim tih vremena savladaju me emocije, drhtim. Šta smo sve trebali uraditi u tadašnjoj Jugoslaviji, kakve klubove pobediti, pa da stignemo do Evrope. Mi smo 11.juna 1980.godine gostovali Hajduku na krcatom ’Poljudu’. Izlazio sam zadnji iz svlačionice. Tada su u rodnom Kumarevu bili praznici Duhovi, prekrstim se i pomolim Bogu da mi pomogne da pobedimo. U 20.minutu vodimo sa 2:0, oba gola dao ja. Još je pogodio Branislav Đorđević, a završilo se 3:2 za nas. Tako smo na kraju mi bili treći, kruševački Napredak četvrti, a Hajduk peti. Tako smo stigli do Evrope“, prebire po sećanjima.

Pobeđivali su italijanske, austrijske, švajcarske klubove. Onda je Radnički čudnovato savladao Dandi junajted, ali zaustavljen je u polufinalu od HSV, Nemci su uvek nezgodni.

„Ako imamo u vidu ko je sve igrao tada za Hamburg, sa četiri ili pet reprezentativaca i da smo ih u Nišu dobili sa 2:1, onda budite svesni da se nikog nismo plašili. Naredne godine bio je pobednik Kupa UEF-a. Mi smo na svojoj koži osetili u revanšu kakav je to tim, išli su kao furija, čudnovato moćna, jaka ekipa. Ipak, ostaje da smo ih u prvom meču dobili na našem ’Čairu’, meni toliko dragom sportskom zdanju“, ponosno će Stojiljković.

Kažu da on najbolje može približiti filozofiju igre ondašnjeg Radničkog. „Će gi bijemo“ i tako u tom stilu, a bedili su koga su pre stigli.

„Radnički je pobeđivao velike, male i brojne klubove. Taj tim je stvaran godinama. Imali smo Halilovića iz Banovića koji i danas živi u Nišu. Imali smo većinu igrača sa ’južne pruge’. Bili su to igrači iz Leskovca, iz Vlasotinca, iz Pirota, Prokuplja, Vranja, Zaječara, pa golman Milenković iz Jagodine. Početnih 11 glasilo je: Pantelić, Gavrilović, Obradović, Bojović, Simonović, Vujinović, Stojiljković, Đorđević, Antić, Aleksić i Mitošević. Tih 11 stalno su igrali. To ’Će gi  bijemo’ poteklo je iz meča sa Laskom u Lincu. Prvi gol u Kupu UEF-a dao sam ja, a drugi Dragan Pantelić, pokojni golman iz penala. Bilo je 2:1 za nas u Austriji. Tu utakmicu na talasima Prvog programa Radio Beograda prenosio je Miodrag Stojiljković i bio je smešten na samom vrhu tribina i tražio je da dođem do njega. Išao sam u kopačkama tim drvenim stepenicama. Zvali smo se familijo. Pitao je kako je sve izgledalo na terenu, ja analizirao. Onda on pita šta će biti u revanšu, a ja kao iz topa: ’Će gi bijemo!’ Tako je to poteklo i traje do današnjih dana“, pojašnjava popularni Redža.

Možemo li Dušana Ducu Nenkovića da vinemo u sam vrh fudbalskih stručnjaka jugoslovenskog fudbala?

„Duca Nenković bio je učen čovek, intelektualac. Fudbal nikada nije igrao, ali imao ga je u malom prstu. Bio je u više klubova i u inostranstvu. Za sve nas bio je autoritet. Nije bio prezahtevan, trebalo je da pružimo što možemo. Svi mi bili smo formirani igrači, generacija koja se pogodila. Devet godina bio sam u Radničkom, mnogi igrači i više. Dakle, naši klubovi sada treba da zadrže to  što imaju. Radnički ne može i nema da troši kao Crvena zvezda i Partizan. Zato trebamo zadržati mlade igrače , pa ih prodati za 10 miliona evra, a ne za milionče. Radnički ima Stefana Mitrovića, on je suvo zlato. Poruka je da svi koji su nešto u fudbalu da ne žure sa prodajom mladih igrača, malo strpljenja, isplatiće se“, savetuje Stojiljković.

Nema više moćnog Radničkog, nema više ni Jugoslavije, pa i one moćne lige, stadioni skoro prazni, klubovi bez autoriteta, čast pojedincima. Ili čekati bolje dane ili da u sećanjima premotavamo i tražimo vreme Miodraga Stojiljkovića.

„Zvezda danas ne može biti prvak Evrope. Partizan i Vojvodina prođu nekoliko kola i to je sve. Strahujemo od klubova iz bivših republika SSSR-a. Kupuju se igrači sa strane i budu strah i trepet na domaćoj sceni, a vani smo sivo dno. Ne stvara se tim na duže staze. Teško ćemo odavde biti prvaci kontinenta. To je dug proces, skup posao i zahteva povlačenje ispravnih poteza. Kod nas se u fudbalu mnogo greši. Volim da kažem ono što mislim, ali sam pošten čovek. Volim da kažem ljudi, pa trošite više novaca nego što treba i to je to. A moj Radnički? Proteći će još dosta vode Nišavom da voljeni klub bude što je bio u moje vreme. Naravno, sve najlepše mu želim“, zaključio je Miodrag Stojiljković svoje kazivanje za ovu priliku.

Niški Radnički i Miodrag Stojiljković, veliki klub i velemajstor igre u njemu. Bilo je davno ili nije – ko to zna, ali vreme je da se ponovi ono što može: da se u Nišu ponovo zaigra evropski fudbal, a popularni Redža da uživa i da se ponosi svojim „Realom sa Nišave“.

I sve onako, meraklijski…