Milorad Dodik sa djecom na Gradskom stadionu

Život, stvarnost i snovi, uz neviđeni zanos i entuzijazam, doveli su fudbal na sportski pijadestal

Fudbal je, izgleda, rođen da živi večno!
U njegovu stvarnu prirodu, i uopšte u sport, čovek nikad nije mogao da pronikne do kraja; otuda tolika misterija oko čudesne igre u kojoj uvek bolji ne pobeđuje niti slabiji gubi!

Kao uteha i nada čoveku fudbala ostaje i kao sudbina da je najveća borba sa samim sobom, kad nju dobiješ otvaraju ti se svi putevi, a pluralizam navijačkih interesa nikad ne bledi.
Sve druge granice se pomeraju i brišu, bio ti u Madridu, Brazilu, Argentini, Engleskoj, Albaniji ili mojoj otadžbini Republici Srpskoj. Svi pamte svoje uspehe i svoje junake: tamo Real i njegova navalna petorka snova Kopa, Saraga, Di Stefano, Puškaš i Gento, onda tamo Pele, Garinča, Ziko, Sokrates, Ronaldo, Ronaldinjo, Nejmar, nasuprot Maradone, Kaniđe i Mesija, pa Bobija Čarltona ili Džimi Grivsa, do albanskog čuvenog čuvara mreže Rame… 
Na fudbalskom festivalu u Banjaluci, na novom travnatom tepihu Gradskog stadiona, na statotine mališana u dresovima Borca, Zvezde, Partizana i, pogotovo, reprezentacije Srbije, na leđima, uz obaveznu srpsku trobojku, ispisana prezimena i nadimci: Piksi, Mitar, Vlahović, Sergej, Gudelj, Radonja… 
Nema junaka mog detinjstva: “Šole”, “Šeki”, “Švabo”, “Hase”… niti onih kojih će ih naslediti: “Džaja”, “Moca”, “Cico”, “Pape”, “Čobo”… ali imaju junake ovog doba, s razlikom što je današnji fudbal očarao koliko dečake toliko i devojčice; ko onda pobeđuje, pa fudbal, džaba sva mudrovanja i sve priče, On je jedini pobednik, kroz sva vremena, u gotovo dva veka. Svi drugi su u njegovoj službi, upravo kao što su to nedavno na Gradskom stadionu u Banjaluci bili, predvođeni Vicom Zeljkovićem, jedan do drugog: Goran Đukić, Vinko Marinović, Zoran Dragišić, Branko Kovačević, Stojan Malbašić, Dejan Lukendić… izuzev u ovoj prilici njihova imena i prezimena nigde na drugom mestu neće biti ispisana, ali oni neće biti zbog toga tužni, već ozareni što su se žrtvovali za fudbalsku čaroliju.
O, da!
Sve ono što sam kao desetogodišnjak video na Gradskom stadionu u Banjaluci, na konac istom izdanju, tada je samo bio manji, prvi put uz Borčeve asove i moje idole Kasumovića, Krivokuću, Vezmara, Kolaka, Timotijevića… video i Partizanove velikane: Šoškića, Vasovića, Kovačevića, Galića, Sombolca… oko stadiona gotovo 20.000 ljudi, slila se bezmalo cela Krajina, sama Banjaluka imala je tek 40.000 stanovnika.
Šta se u međuvremenu promenilo; ništa, izuzev što su stigli novi klinci, ali i klinceze, imaju svoje ljubimce i idole, život moje generacije sve više je obojen sjetom, ali ništa manje fudbalskom strašću, kao metaforom o dobrim ljudima kojih na sreću još ima.
Hteli ili ne hteli, biće da je fudbal uistinu nedostižna čarolija i samom sebi.
Uostalom! 
Tek brojni tereni, obnovljeni stadioni, gradnja nacionalnog stadiona u Banjaluci, zahvaljujući pre svega Miloradu Dodiku i Vici Zeljkoviću aktuelniji je nego ikad pre, što bi iz temelja promenilo sliku fudbala ovog dela Balkana. Gde bi me odvelo nabrajanje brojnih susreta veterana nekadašnje Jugoslavije koje okuplja Nikola Nikić, pa prestižni memorijal “Doktor Milan Jelić”, fudbalska omladinska revija u Foči “Fudbal frends”, u saradnji sa UEFA, pa “Deca nam se rađala” po ideji doktora Vlade Đajića, kada su veterani Borca i Crvene zvezde na stadion u Banjaluci doveli ravno 10.000 ljudi…
Zar sport Republike Srpske nije obeležio upravo FSRS, uz skromna sredstva, serijom sjajnih manifestacija u povodu svog jubileja, 30 godina rada i postojanja: veličanstvena Akademija “Fudbal je život”, svečana sednica osnivača Saveza, “Dan fudbala Republike Srpske”, fudbalski praznik za decu “Sportski dan”, a Banjaluku i Republiku Srpsku pohodili Dragan Stojković Piksi, Ljubinko Drulović, Nebojša Leković, Zoran Avramović… čelnici FS BiH, a sa svih strana stizale čestitke od Miroslava Ćire Blaževića, Dušana Dude Maravića, Zdravka Mamića, Safeta Sušića, Predraga Mijatovića, Dragana Džajića, Svetozara Mijailovića… 
I, tako!
Život, stvarnost i snovi, i u fudbalu, potvrđeno je po ko zna koji put, listovi su jedne te iste knjige našeg postojanja i našeg trajanja. Fudbal je, kao i sam život, potvrđeno je po ko zna koji put, zaista čudo nad čudima.

Avramović

Generalni sekretar Sportskog društva Crvena zvezda Zoran Avramović je rekao: 
-Kao što danas Fudbalski savez Republike Srpske gradi svoje mostove prijateljstva, tu svoju misiju fudbal čini otkad postoji kao igra. Uverio sam se u to putujući po belom svetu, pa me svi ti izuzetni potezi mladog rukovodstva FS Republike Srpske sa predsednikom Vicom Zeljkovićem iskreno raduju, ubeđen da će doneti beskrajno dobro fudbalu Republike Srpske.

Sušić

Safet Sušić, prvi dobitinik Zlatne povelje “Miljan Miljanić” rekao je:
-Nekad sam, kao fudbaler, radovao se utakmicama u Banjaluci u dresu Sarajeva i uverio se da im je fudbal u duši i u srcu i da će nagraditi svaku majstoriju. Evo danas, kad sam dobio meni najdraže priznanje u celom životu Zlatnu povelju “Miljan Miljanić” setio sam se baš toga, što me uverava da ima iskrena “i javna i tajna veza” između mene i ovog lepog grada.

Sportski žurnal