Svi smo mi, zahvaljujući novinskoj kući “Politika” i “Sportskom žurnalu”, pa onda redom: Vladi Republike Srpske, odnosno Ministarstvu porodice, omladine i sporta, brojnim pojedincima… kroz dva veka, postali deca svog fudbalskog vremena, čuvajući uspomenu na Miljana Miljanića, Mihaila Andrejevića, doktora Milana Jelića, Velimira Sombolca, Iliju Pantelića, Iliju Miljuša, Ratka Kragulja i Srđana Kačara… veličanstvenom manifestacijom “Dan fudbala Republike Srpske”.

Na ovaj ili onaj način nagradili smo na desetine i desetine pojedinaca, dokazujući, istovremeno, da nema ništa neodređenije od pravde i istine, zato se za njih treba izboriti, upravo kroz pominjane ličnosti, a potom se u burnim noćima rađalo i mirno jutro.
Ispisujući brojna imena i prezimena, cela jedna mladost kroz dva veka izrasla je u veličine, a fudbal postao najvažnija sporedna stvar na planeti, baš kako je o njemu pisao i najmlađi dobitnik “Nobela” za književnost Francuz, marokanskog porekla, Albert Kami.
Svaka filozofija, pa i fudbalska, počela je pitanjem: da li postoji kraj koji ustvari vodi do beskraja, pa tako i ova misija svih pominjanih i nepominjanih, koji su na posredan i neposredan način bili akteri, kao nagrađivani, ili učestvovali u organizaciji “Dana fudbala Republike Srpske” o kojem se govorilo i pisalo u celom belom svetu.
Na taj način je dokazano, upravo u Republici Srpskoj i Banjaluci, da Dragan Džajić, Predrag Mijatović, Safet Sušić, Robert Prosinečki, Velibor Milutinović, Ilija Petković, Milorad Mažić, Dragan Stojković… ravnopravno stoje rame uz rame sa Peleom, Maradonom, Mesijem, Puškašom, Di Stefanom, Platinijem, Euzebiom, Ronaldom… 
Uostalom, sve u životu, pa i fudbalska čarolija, kroz vreme i događaje, postaje i nešto sasvim lično, pa tako i “Dan fudbala Republike Srpske” izrasta, na osebujan način, u svojevrstan spomenik za trajno sećanje.