Dragan Džajić ili Nemanja Vidić, saga oko izbora novog predsednika Fudbalskog saveza Srbije, završena je izborom “Džaje nacionalea”, Vidić je odustao dan ranije, Džajić je mudro ćutao dokazujući istovremeno da je nekad ćutanje glasnije i moćnije nego ma koja bučno izgovorena reč.

Makar se u Republici Srpskoj navijalo za obojicu!

U celoj rašomonijadi Vidić se uverio da je svaka žurba spora, kao što nema ništa neodređenije od pravde, pogotovo kad je sam tumačiš i javno objašnjavaš.

Dug je put, ne samo vremenski i ne samo metodološki, da mladost prerasta u zrelost; u tom slučaju, sopstvenu stvarnost, gradiš ili rečima ili delima. Ni tu se Vidić nije baš najbolje snalazio.

Posle svega što je pratilo minuli izbor za predsednika FSS, Vidić je, za razliku od Džajića, morao da shvati da je fudbal na celoj planeti, dakle ne samo u Srbiji, uslovni svet, koji je, na minulim izborima, birao njega, ili trebao da ga bira, umesto da on bira taj svet bankara, poslovnih ljudi, znanih i neznanih… najmanje sa fudbalskim pedigreom.

Dan posle sutra Republika Srpska je doživela kao pobedu i Dragana Džajića i Nemanje Vidića, Džajićevu krunu karijere imenovanjem za predsednika, a Vidićev ulazak u novi fudbalski svet. Ma koliko zvučalo apsurdno “Džaja nacionale” je jedan od najomiljenijih javnih likova, i u Srbiji i u Republici Srpskoj, a da mlađani Nemanja Vidić kroz život definitivno treba da shvati da je opšte dobro vrednost svih nas, tako da dokuči sveukupno da je on samo jedan od nas, a bolji od nas!!!

Upravo na tu temu doživljavam angažovanje Nemanje Vidića u budućem vremenu, uz “Džaju nacionalea”, u kojem, tom vremenu koje će biti i burno i tmurno, a pored svega “Orlovi” moraju da lete.

Vreme, ponekad, menja običaje. Dragan Džajić kroz celo svoje fudbalsko trajanje, i kao fudbalski velemajstor, i kao veliki fudbalski diplomata, susreo se sa svojom filozofijom sporta i života, u toj vatri bilo je svega i svačega, tada je i definitivno shvatio – hteti, a umeti u tome je čitava životna i fudbalska umetnost.

Nemanja Vidić na prvoj životnoj prepreci sudario se sam sa sobom i obeshrabren poklekao. Život je roman koji sam sebe ispisuje. Čak i kad je bezbdan između dve obale. Čovek, i tada, ma kako bio slavan, živi samo od sadašnjeg trenutka; sutra živi večno i u Beogradu, i u Banjaluci, i u Srbiji, i u Engleskoj, s kraja na kraj cele planete.

Zato “orlovi” rano lete…