FOTO: Arhiva Politike

Budimir Vujačić, bivši as Petrovca, Obilića, Vojvodine, Partizana, Frajburga, Sportinga, Visela i reprezentacije Jugoslavije

 BEOGRAD – Budimir Vujačić bio je fudbaler defanzivnih zadataka. Međutim, zbog prodornog udarca često se u strelce upisivao. Najdraže su mu utakmice protiv Seltika u Beogradu i kup meč protiv ljutog rivala na stadionu Crvene zvezde, kada je svojim pogotkom srušio tradiciju nepobedivosti dugu 14 godina.

Postao je kolekcionar trofeja, a do svakog od njih dolazio je zaobilaznim, onim težim putem. Nikada nije pričao previše, ali je sve kazivao sa toliko malo reči. Klimoglavce je prezirao, a pravednike uzdizao. Zato mu je bilo teže da stigne do svih odličja, ali sada može reći – bio je to pravi put!

Rođen je u Petrovcu na Moru. I tamo je postao prvotimac sa jedva 16 godina. Priznaje, mnogo toga veže ga za zavičaj.

„Kao svako dete trčao sam za loptom u rodnom Petrovcu. Roditelji su forsirali školu, što je i razumljivo. Sećam se, prilikom jednog od mojih rođendana čitav komšiluk se okupio kod nas na rođendanskom veselju da mole mog oca da me makar tog dana pusti na teren. On je bio neumoljiv, morao sam da učim. Kada su se poklapali treninzi i učenje, uvek sam ostajao da učim. Kao mališan voleo sam fudbal i kasnije mi se ostvario dečački san da mi to postane profesija“, započeo je svoje kazivanje Budimir Vujačić.

Iz Petrovca je prešao u Obilić.

„Redovnu srednju školu završio sam u Baru. Potom sam upisao DIF u Beogradu i završio vojni rok sa 19 godina. Kada sam završio sa vojskom, a da bih imao načina da se finansiram, igrao sam u tadašnjem srpskoligašu Obiliću. To takmičenje bilo je zavidnog kvaliteta, a narod je dolazio u značajnom broju da posmatra naše utakmice“, priseća se Vujačić.

Potom je iz tadašnje Srpske lige prešao u 2.ligu Nemačke, u Frajburg.

„Tamo je trener bio bivši Zvezdin fudbaler Anton Rudinski. Došao je u Beograd s namerom da bivšeg Zvezdinog centarhalfa Dragana Miletovića ubedi da pređe u Frajburg, ali nije ga ubedio. Jedan njegov prijatelj predložio mu je da u nedelju ujutro u 10 časova dođe i da gleda utakmicu Obilića, a uveče je imao let za Nemačku. On je došao, ja odigrao bogovski. Nakon te utakmice ponudio mi je da pređem u Frajburg, prihvatio sam“, pojašnjava.

Savet koji je dobio u Frajburgu kasnije mu je mnogo pomogao: Moraš nešto da daš da bi dobio! Zaista, Nemačka je bila ključna etapa njegove karijere.

„Bio sam, kao svi Balkanci, pomalo razmažen. Za kreiranje moje ličnosti Nemačka mi je najviše pomogla. Napravila je od mene profesionalca. Te reči da moram da dam da bih uzeo su od pokojnog Joakima Štokera, predsednika Frajburga. Izgovorio je jednog dana kada sam bio tužan, rasejan. Te reči su bile upečatljive, značile su mi mnogo tokom karijere“, priseća se Vujačić.

Usledio je povratak u Jugoslaviju. Pokojni Ivica Brzić želeo ga je po svaku cenu u Vojvodini. U Srpskoj Atini je slavio titulu šampiona Jugoslavije sa Ljupkom Petrovićem. On je kao bek bio drugi strelac ekipe. Mleli su sve pred sobom: Hajduk sa 2:0, Dinamo 4:1, protiv Partizana 3:2, a u odlučujućem meču protiv Crvene zvezde 3:1 za Vošu. Lale su tada širile moćne mirise.

„Tih godinu i po dana bili su najvažniji što se mog igračkog progresa tiče. Bio sam želja tadašnjeg trenera, pokojnog Ivice Brzića, koji je bio fudbaler Vojvodine koja je bila šampion Jugoslavije daleke 1966.godine. Bio je divan čovek. Pola godine kod njega bilo mi je važno da se ponovo prilagodim na naš fudbal, a jugoslovenski fudbal je tada bio dosta jak. Na leto je otišao Bezić, a došao Ljupko Petrović i počeo je da priprema novu ekipu, zajedno sa direktorom Miloradom Kosanovićem. Otišli su stariji igrači Marijan Zovko, Marković, Miroslav Čurčić...Cilj je bio da se ostane u ligi i te godine spremali smo se da se borimo za opstanak. Došli su mladi igrači Slaviša Jokanović, pokojni Zoran Mijucić, pokojni Siniša Mihajlović, Ljubomir Vorkapić, Dragan Punišić, Dejan Joksimović... Nismo tada ni znali na šta će sve to izaći. Imali smo jako teške pripreme na Roglju u Sloveniji. Ljupko Petrović poznat je po insistiranju na visokim fizičkim zahtevima i spremnosti igrača. Nismo to lako podneli, trenirali smo tri puta dnevno. Počela je sezona, odigrali smo je fantastično i postali smo prvaci Jugoslavije“, setno će Vujačić.

Onda sledi lep period života u dresu Partizana, trener legendarni Ivica Osim...Oko 250 zvaničnih utakmica odigrao je Buda Vujačić za „crno – bele“.

„Dok sam bio u Vojvodini, selektor Ivica Osim pozivao me u reprezentaciju Jugoslavije.’Voša’ je pobedila sve klubove ’velike četvorke’. Tada se jedanaestercima osvajao bod, ako se meč završi nerešeno. Naš Čedo Maras bio je specijalista za penale. Imali smo i iskustvo u legendarnom Milošu Šestiću, prvom strelcu ekipe. Onda sam 1989.godine došao u Partizan, a trener je bio Moca Vukotić. Nije bilo sjajno vreme, Crvena zvezda je bila tada najuspešnija u svojoj istoriji. Nismo imali previše uspeha u međusobnim okršajima sa Zvezdom, ali od 1992.godine stvari se menjaju u korist Partizana“, zadovoljno će on.

U jednoj kup utakmici postigao je gol protiv Crvene zvezde.

„Sticajem okolnosti imao sam dva velika gradska derbija. To su Crvena zvezda – Partizan i Sporting – Benfika. Imajući u vidu da sam od rane mladosti veliki partizanovac meni je taj derbi u Beogradu uvek više značio i uvek sam ga emotivno doživljavao. Kada smo pobeđivali ništa lepše nije bilo, kada smo gubili bolovao sam bar nedelju dana. Igrati derbi tih godina bio je neopisiv osećaj. Sećam se mog prvog derbija na ’Marakani’, bilo je oko 100 hiljada gledalaca. U više takvih utakmica čuvao sam Darka Pančeva i nije dao gol. Kada sam ja bio strelac, to je bilo na njihovom stadionu, gde Zvezda od Partizana nije izgubila 14 godina. Tada jeste i osećaj je bio fantastičan. Bio sam neizmerno srećan čovek“, priznaje Budimir Vujačić.

„Bravo Partizan lavljeg srca“...

„Oooo, mnogo puta sam preslušao prenos legendarnog reportera Radio – Beograda, pokojnog Jordana Ivanovića. Taj poraz od Seltika skoro mi je draži od ma koje pobede. Ta utakmica je jedna od posebnih. Prvu utakmicu protiv Seltika igrali smo u Mostaru. Otuda je Ivan Ćurković, naš predsednik, lepo nam je bilo tamo. Dobili smo ih sa 2:1, a u Glazgovu sam ja dao prvi gol. Prevagu je tada načinio Milko Đurovski, odigrao je čarobnu utakmicu. Oni su poveli sa 5:3 i počeli da nas potcenjuju, na publiku mislim. Međutim, Predrag Spasić je prošao po levoj strani i centrirao, Milko Đurovski loptu je vratio u sredinu, Slađan Šćepović je odlično igrao glavom, golman je vrhovima prstiju pokušao da je zaustavi, pošto je jedan domaći igrač promenio joj smer. Bilo je nemoguće. Fantastična utakmica. Da se čovek naježi kako je Jordan Ivanović tu utakmicu dočarao“, govori Vujačić.

Još dok je bio u Vojvodini stigao je poziv selektora. Za reprezentaciju Jugoslavije ima ubeleženih 12 nastupa. Da ne beše neugodne povrede ko zna gde bi mu bio kraj.

„Nisam imao sreće kada je reprezentacija u pitanju. Godine 1992.kvalifikovali smo se kao prva ekipa za EP u Švedskoj. Krenuli smo ranije tamo, kako nas ne bi sankcijama osujetili, ali učinili su nam veliku nepravdu. Iako neki igrači nisu igrali za nas iz drugih republika, mogli smo lagano uzeto to prvenstvo. Otišla je umesto nas Danska i osvojila takmičenje. Dalje, bio sam u dobrim godinama i snazi i nisam otišao na Mondijal 1998.,jer sam godinu dana ranije doživeo jako tešku povredu u prijateljskom meču protiv Rumunije u Beogradu. Meniskus, prednji ukršteni ligamenti, stradalo je koleno. Nisam bio zdrav, pa nisam putovao u Francusku. Iz tih razloga nisam imao više nastupa za reprezentaciju, ali zadovoljan sam učinjenim“, ističe Buda Vujačić.

Osvojio je šampionat sa Vojvodinom, pa prvenstvo i kup sa Partizanom, pa je 4 godine nosio dres Sportinga Lisabon. I tamo je osvojio Kup Portugalije. Zaista je  čovek trofeja, iako on ne voli da se hvališe.

„Dobro, moglo je biti još trofeja, želeo sam da ih bude. U Sportingu smo imali fantastičnu ekipu predvođenu Luisom Figom, Krasimirom Balakovom, Marokancem Nuredinom Najbetom, Emanuelom Amunikeom, Sa Pintom... Imali smo idealan tim, trener je bio Karlos Keroš, moj veliki sadašnji prijatelj. Nismo uspeli dalje od drugog mesta u prvenstvu, Porto je dobro se snalazio i na terenu i izvan terena. Zaslužili smo da budemo makar jednom prvaci Portugalije, ali nije sve do nas bilo“, tvrdi Vujačić.

Na zalasku karijere obreo se u zemlji u kojoj sunce izlazi, u Viselu iz Kobea.

„Kada me zadesila teška povreda, vraćao sam se na teren punih 15 meseci, toliko je trajao oporavak. Nisam više bio u stanju da se vraćam u fudbal kakav je bio u Sportingu. Prihvatio sam ponudu Visela iz Kobea i proveo sam u japanu godinu dana sa ovom mojom nogom koja više nije bila u perfektnom stanju. Japan je jako interesantna zemlja, ostavio je na mene izuzetno upečatljiv utisak. Ipak je to drugačiji svet, drugačiji mentalitet. Koristilo mi je da spoznam sve ono što nisam znao o tom delu planete. I tamo se mnogo lepih stvari može da nauči. Neke sam prihvatio, neke nisam. Jako specifična zemlja, proširila je moje vidike“, dodaje Budimir Vujačić.

Bio je skaut Mančester junajteda nepune dve decenije.

„Do 1.septembra ove godine bio sam punih 17,5 godina skaut Mančester junajteda za Jugoistočnu Evropu. Prvih sedam godina, pod vođstvom Aleksa Fergusona, klub je osvojio pet titula prvaka Engleske, bio prvak Evrope, još dva puta igrao finale kupa. Igrač kod koga sam odigrao veliku ulogu da dođe u Mančester je Nemanja Vidić . Dva puta je proglašen za najboljeg igrača Premijer lige, više puta bio je u timu sveta, postao je legenda i jedan od najboljih igrača i najboljih štopera u istoriji Engleske, a u Mančesteru među dva ili tri u klupskoj istoriji. I meni je to pomoglo da dugo trajem u tom klubu. Sada sam na relaciji Beograd – Petrovac. Nameravam da se i dalje bavim fudbalom, ne znam u kojem svojstvu. U svakom slučaju, fudbal je moj sport, moja ljubav i nameravam da ostanem u fudbalu i verujem da će uvek biti tako“, zaključio je Budimir Vujačić.

Mnogo je čuvara mreže upamtilo ga po šutu koji je bio topovski. Mnogo je čitalaca, slušalaca i gledalaca uverilo se da Budimir Vujačić svoje reči meri, a ne broji. Mada, uvek je govorio ono što je mislio, a mislio je samo svojom glavom.

I trofeje nizao...