Milovan Obradović

NIŠ – Milovan Obradović bio je britki bek i golgeter po potrebi. Sa niškim Radničkim dogurao je do polufinala Kupa UEF-a, a jedno vreme nastupao je i za novosadsku Vojvodinu. Nakon igračke karijere posvetio se advokaturi.

I u sportu vrednosti se pamte, ne prolaze, traju duže. Milovan Obradović bio je levi  bek, perjanica niškog tima i jedan od najboljih fudbalera Radničkog svih vremena.  Karijeru je počeo u Topličaninu iz Prokuplja, zvezdane trenutke doživeo u „Realu sa Nišave“, igrao je i u novosadskoj Vojvodini.

Milovan Obradović ostao je „Drda“ za sva vremena?!

„To je nadimak mog starijeg brata koji je igrao pre mene u Topličaninu iz Prokuplja. Kada je on prestao da igra pojavio sam se ja, pitali su čiji je ovaj, odgovoreno je da sam Drdin brat, da sam mali Drda. Tako sam ja postao Drda, a brata niko više nije zvao tako“, pojašnjava Obradović.

Rođen je 4.maja 1956.godine u Sibnici kod Blaca. Pamti svoje fudbalsko stasavanje.

„Rođen sam u Sibnici kod Blaca, ali sam odrastao u Prokuplju. Otac i cela moja porodica službovali su u prokuplju. Počeo sam da se bavim fudbalom, pa sam počeo trenirati u podmlatku Topličanina. Stigao sam u prvi tim Topličanina, bio sam zapažen i onda me angažovao Radnički iz Niša. Ja sam januara 1975.godine prešao u Radnički. Bio sam mu veran do juna meseca 1985.godine. Za to vreme odigrao sam 552.protokolarne utakmice“, priseća se Obradović.

To je apsolutni rekord Radničkog...

„Prija mi da budem apsolutni rekorder u jednom sportskom kolektivu sa tolikim brojem utakmica. To je nešto fantastično. Prosto čovek ne može da veruje da sam ja toliko puta obuvao kopačke na noge da bih igrao sve te utakmice. Zaista mi imponuje“, priznaje on.

Duguje Milovan Obradović deo svoje zahvalnosti i Dušanu Nenkoviću.

„I ne samo Dušanu Nenkoviću. Kada sam došao u Radnički meni je trener bio Đorđe Kačunković. Inače, promenio sam u Radničkom dosta izuzetno kvalitetnih trenera. Od Kačunkovića preko Miroslava Ivka Glišovića, Josipa Miće Duvančića, Dušana Nenkovića, Ilije Dimoskog. Dakle, nekoliko izvrsnih pedagoga, psihologa, taktičara, izvanrednih stručnjaka. Bila je milina sa njima raditi, učiti od njih“, ističe Milovan Obradović.

Godine 1975.osvojen je Balkanski kup. Reč – dve o tome...

„Da, igrali smo Balkanski kup. Tada je to bilo izuzetno zanimljivo i zvanično takmičenje. U našoj grupi bili su Levski iz Sofije, Panionios iz Atine i 17.Nentori iz Tirane. Bili smo najbolji u grupi i u finalu smo pobedili Eskišehir iz Turske. Tako smo osvojili Balkanski kup. Bio je to veliki uspeh“, napominje Obradović.

Dragulj iz Niša je tri puta učestvovao u Kupu UEFA. U sezoni 1981-82 stigli su do polufinala pobedivši Napoli, Grashopers iz Ciriha, Fejenord, Dundee Utd  i u polufinalu zaustavljeni od Hamburga. Legendarni Jordan Ivanović je na jednom meču u mikrofon rekao: „Da li je Đorđević ušao u legendu?“ Jeste, ušli su svi oni: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić (Stanković), Aleksić (Radosavljević), Beganović. Radnički je minule godine navršio vek postojanja, neka mu je sa srećom.

„Prošle godine na jedan izuzetno ozbiljan način obeležen je vek postojanja našeg kluba. Imali smo veliko obeležavanje na centralnom trgu, snimljen je film ’Legende Čaira’ i taj film je pobedio na Zlatiboru na Festivalu dokumentarnih sportskih filmova. Neopisiv osećaj je biti deo kluba koji troši svoju 101.godinu. Svi mi koji smo igrali u tom klubu i u navedenom periodu moramo biti zadovoljni i srećni. I jesmo. To je jedan izuzetno uspešan period niškog Radničkog. Igrali smo tri puta u Kupu UEF-a, a drugi put smo igrali u polufinalu protiv Hamburgera koji je već sledeće godine postao prvak Evrope. Bio je vrlo jak protivnik, sa mnogo nemačkih reprezentativaca, ali i ostalih okolnih zemalja. Borili smo se maksimalno. Igrali smo protiv Napolija pred 80.000 ljudi. Kod njih kapiten Rudi Krol, a kod nas ja. Menjamo zastavice na centru, to se ne zaboravlja. To ostaje trajno, ne može da se izbriše. I što vreme više promiče, sve više ljudi želi da se podseti na naše ogromne uspehe u Evropi“, dodao je Obradović.

O tom uspehu „Reala sa Nišave“ napisao je knjigu „Kad je Evropa strepela“.

„Napisao sam knjigu i niška Prosveta je izdala to ostvarenje 1994.godine. To je moje lično viđenje svih tih utakmica. Svaka utakmica ima svoju priču. To je naš emotivni odnos prema tim utakmicama. Primera radi, prva naša utakmica u Kupu UEF-a bila je u Lincu protiv Laska. Mi smo to doživeli kao da smo na lepom plavom Dunavu, kao da imamo Valcer, trebine su bile prepune, bilo je više naših navijača nego njihovih. Mi smo tu pobedili. To je priča o lepom plavom Dunavu, a imamo i priču ’Ljubičice’, odnosi se na utakmicu protiv Hamburgera. Bili smo u karantinu u Sićevu, pored reke, šetali smo i brali smo ljubičice. To su uspomene koje ostaju trajno. Napisao sam knjigu da bi ona bila publikovana u narodu. To je knjiga za sva vremena“, naglašava Obradović.

Niška bajka, kao i svaka druga, imala je i svoj kraj. On je iz Radničkog prešao u Vojvodinu i tu je okončao karijeru.

„Radnički je te 1985.godine počeo da tone. Došlo je do promene rukovodstva i igračkog kadra, odnosi su se promenili. Nisam mogao da podnesem sve što se dešavalo tada u Radničkom. Otišao sam u Vojvodinu kod Vukašina Višnjevca. Odigrao sam jednu sezonu. Vojvodina i Novi Sad su ozbiljni klub i grad i ponosan sam da sam igrao za taj kolektiv“, podvlači Obradović.

U dresu reprezentacije Jugoslavije igrao je  jedan meč 1977. u prijateljskoj utakmici protiv SR Nemačke. Moglo ih je biti i više.

„Vodi se taj meč protiv Nemačke kao jedini zvanični. Međutim, igrao sam ja i protiv Rumunije, pa protiv Brazilije. Igrao sam protiv Argentine i Brazila. Bio sam i na pripremama pred Mondijal 1982.godine u Španiji. Zašto nisam bio prvi levi bek reprezentacije tada je nešto na šta je odgovor znao Miljan Miljanić. Igrao sam i za mladu reprezentaciju Jugoslavije kada smo 1978.godine u finalu u Mostaru pobedili Istočnu Nemačku i postali prvaci Evrope. Igrali smo Aleksandar Stojanović, Vujkov, Obradović, Zajec, Stojković, Bogdan, Petrović, Šestić, Halilhodžić, Šećerbegović, Pavković... Dakle, jedna vrlo ozbiljna ekipa. Koliko se sećam, taj gol koji je postigao Vaha Halilhodžić iz penala, prekršaj je bio nad Milovanom Obradovićem. Tako smo postali prvaci Evrope do 23 godine“, govori Obradović.

Vek Radničkog bila je prilika da još jednom stisne ruku saigračima, zagrli ih, evocira uspomene na jedno sjajno vreme niškog fudbala.

„U kontaktu smo koliko nas ima, mada moram da priznam da je mnogo mojih saigrača u međuvremenu preminulo. Hvala im za sve što su dali Radničkom. Pantelić je bio golman svetske klase, Mitošević je bio najbolji strelac Radničkog svih vremena, pa Beganović, Martinović, Rinčić, Ljuba Stevanović... Uvek se sećamo njih i ponosni smo na sve one koji više nisu sa nama“, skrušeno govori Obradović.

Ima li Obradovića poletaraca, odvažnih da postanu njegovi naslednici u fudbalu?

„Moj unuk je rođen 2010.godine i par godina trenira fudbal. Ima dosta talentovane dece u Nišu. Igraju po sportskim kolektivima u tom delu Srbije. Veoma su ambiciozni. Malo, malo pa neko iz Niša postane reprezentativac Srbije. Nadam se da će i dalje biti tako“, želi on.

Milovan Obradović bavi se advokaturom, živi u Nišu.

„Završio sam fakultet dok sam još bio aktivan fudbaler. Onda sam se bavio advokaturom i sada sam u penziji. Moj sin Nikola je već duži niz godina advokat, vrlo uspešan i cenjen. Zadovoljan sam što sam se bavio advokaturom i što se advokatura nastavila u mojoj porodici. Advokatura je vrlo ozbiljan posao koji traži angažovanje celog čoveka , cele ličnosti, pa nisam imao previše vremena da se bavim fudbalom. Devedesetih godina bio sam član uprave Radničkog, ali sam morao da se povučem zbog obaveza koje sam imao u profesionalnim izazovima“, priča Obradović.

Minule godine na Zlatiboru održan je Festival sportskog filma. Nagrađen je film „Legende Čaira“, a Milovanu Obradoviću uručeno je  Priznanje za životno delo. Selektor Festivala i čuveni novinar Aleksandar Avramović tada je izjavio da su sport i film u najvećoj ljubavi, jednako u velikim uspesima i izneverenim očekivanjima. Obradoviću priznanje sa „zlatne planine“, kaže, mnogo znači.

„Bio sam iznenađen, ali izuzetno srećan i zadovoljan. Festival i njegova organizacija bili su fantastični, pa dodela priznanja. Moje angažovanje kroz sport, pisanje knjige i bavljenje advokaturom , dobio sam Povelju od Advokatske komore Srbije, ukrašeno je priznanjem sa Zlatibora. To se rečima ne može da opiše. I film ’Legende Čaira’ izuzetno je ozbiljan i emotivan. Pomaže da se vidi šta je sve Radnički sa svojim legendama uradio u svojoj istoriji“, zaključio je nekada pouzdani bek, ali i golgeter kada je bilo najpotrebnije.

Sve što je radio i stvorio u životu navodi na zaključak da je Milovan Obradović u svemu uspeo.

I, besmrtan je...