Luka Turudija

Jedan mladi reprezentativac Slovenije i od janura član Mure nama iz Republike Srpske je veoma zanimljiv i interesantan. Luka Turudija ,Ima naše krijen, sin je Draška Turudije  nekadašnjeg asa Borca, BSK-a, Glasinca, nekih inostranih klubova. Izuzetno talentovani vezista, igračku karijeru je počeo u Ljubljani, a nastavio u Domžalama, da bi od januara ponio dres Mure.

Za portal planetnogomet.si dao je jedan opširniji intervju,a mi ga prenoismo u potpunosti:

Mura je jedan od najaktivnijih članova Prve Telemah lige u ovozimskom prelaznom roku. Između ostalog,  u Mursku Sobotu su doveli dosta mladih, talentovanih dečaka, među kojima je i Luka Turudija.

Luka Turudija je  18-godišnji vezista Ljubljane, tačnije iz blok naselja Fužine, gde su u prošlosti stasali mnogi vrhunski fudbaleri. Iz Fužina su, između ostalih, Samir Handanović i Branko Ilić, kao i ZlatanLjubijankić; sva trojica su igrali i na Svetskom prvenstvu 2010. godine. Luka Turudija, koji je važio za jednog od najtalentovanijih fudbalera omladinskog pogona Domžala, sada je krenuo njihovim stopama.

U januaru ove godine odlučio je da pređe u Mursku Sobotu, gde se odmah uključio u pripreme tima i brzo zaradio pohvale trenera Damira Čontale.

„Da budem iskren, on je nešto što nismo očekivali. Znali smo zašto smo ga doveli da je talentovan i U-19 internacionalac, ali je odmah skrenuo pažnju na sebe. Izuzetno je inteligentan u fudbalu, brzo apsorbuje sve zahteve kako u defanzivnoj tako i u napadačkoj fazi. S loptom je miran, ima ideju u igri, fizički je veoma jak. Pozitivno me je iznenadio i nadam se da će nastaviti u ovom stilu“, pun je hvale za mladog fudbalera bio Čontala.

Luka Turudija je objasnio je zašto je odlučio da pređe u Fazaneriju.

„Pre svega zbog želje za napredovanjem“, naglasio je Luka Turudija za Planet fudbal i dodao: „Mislim da je Mura u Sloveniji trenutno najbolja odluka za svakog mladog fudbalera. Mura mi je ponudila sve što mi je trenutno potrebno da napredujem. Uveren sam da sam ovde na pravom putu ka uspehu. Znao sam da dolazim u uredan klub, ali nisam mogao da zamislim da će sve biti na tako visokom nivou. I moji novi saigrači su me fenomenalno primili i znam da sam doneo pravu odluku kada sam izabrao Muru.“

Gde i kada ste počeli da trenirate fudbal?

U  fudbalu sam  otkad znam za sebe. Kada sam hodao, imao sam loptu sa sobom. Čak i dok sam još bio u kolicima, uvek sam imao loptu sa sobom. Imam fotografiju kod kuće koja to dokazuje (smeh). Počeo sam da je treniram kada sam išao u osnovnu školu, mada je zanimljivo da sam u isto vreme trenirao i košarku u prvom razredu i plivanje u drugom razredu. U trećem razredu sam odlučio da igram fudbal, roditelji su me upisali u školu Slovana u Kodeljevu, koji je moj matični klub. Zaista sam uživao u radu u Slovanu, tada smo imali generaciju koja je bila skoro nepobediva. Bili smo stvarno dobri. Sa dvanaest godina sam potom otišao u Domžale, gde sam igrao do ovogodišnjeg odlaska u Mursku Sobotu.

Ko vas je inspirisao da igrate fudbal i ko je najviše uticao na vas u fudbalu?

Svakako moj otac, koji se takođe profesionalno bavio fudbalom. Zato ni ja nisam imao drugog izbora (smeh). I u mladosti sam sve vreme bio sa njim na betonskom igralištu. Tata je stao između stativa, a ja sam šutirao u gol. Kasnije, posle svakog meča, savetovao me je kako i šta da radim, usmeravao me, davao savete i, ukratko, pomagao mi iz dana u dan. Dakle, odgovor je jednostavan: moj otac je taj koji me je zainteresovao za fudbal, moj otac je takođe taj koji je najviše uticao na mene u fudbalu. Veoma sam mu zahvalan što me vodi putem kojim i danas hodam.

Šta najviše voliš u fudbalu?

Pre svega, onog trenutka kada kročim na teren, zaboravim sve što se dešava oko mene. Nije važno da li su to loše ili čak dobre stvari; Jednostavno sve zaboravim. I počinjem da uživam u onome što najviše volim. Zatim, naravno, druženje sa saigračima, golovi, dodavanja, pobede, napredak... Emocije i strast. Zato je fudbal nešto posebno. To je igra koja vam može dati sve. Neki kažu da je to više od igre. Tačno.

 Vaš omiljeni fudbalski trenutak do sada?

Bilo je dosta trenutaka u prošlosti koji su bili zaista nezaboravni, tako da bi bilo teško izabrati samo jedan. Sa Domžalama je svakako bilo nezaboravno osvojiti kadetsku i omladinsku ligu. Nešto posebno je bilo i igranje u omladinskoj Ligi šampiona, gde sam mogao da se suočim sa vršnjacima sa najvišeg nivoa. Prošle godine smo Domžale i ja igrali protiv Empolia,, Jang Bojs i reprezentacije Holandije. Evropski fudbalski nivo je nešto sasvim drugo.

 Šta je po vašem mišljenju najvažniji kvalitet uspešnog fudbalera?

Pre svega, entuzijazam za rad. I takođe da ste uvek spremni da date sve na terenu. Takođe morate biti skromni. Morate da date sve od sebe na svakom treningu i da se trudite da budete bolji, bolji i još bolji. Svako ko previše razmišlja o slavi može brzo biti odveden u pogrešnom pravcu.

Šta vam je najteže na putu ka ostvarenju fudbalskog sna?

Činjenica je da bezbroj ljudi igra fudbal i svi imaju istu želju: da uspeju. Ponekad je zato zaista teško zamisliti da bih ja mogao biti taj koji će uspeti i ostvariti svoje fudbalske snove. Na ovom putu ima dosta prepreka, ali mislim da se sve može savladati trudom, istrajnošću i, pre svega, svakodnevnom dokazivanjem na treninzima. Samo ako svaki dan ponovo pokušavate da postanete bolja verzija sebe, jednog dana možete dostići i ostvariti cilj koji ste sebi postavili.

Kako se nosite sa razočaranjima posle poraza?

Svaki poraz boli, svaki neuspeh je povezan sa velikim razočarenjem. Ja sam osoba koja uvek želi da pobeđuje na terenu. I baš me nije briga da li ćemo igrati stvarno ili iz zabave, da li su na drugoj strani rivali ili prijatelji. Pa, kada igram sa ovim drugim, moj tim skoro uvek pobeđuje (smeh). Uvek idem na teren sa željom da pobedim, ali naravno ne možete uvek da slavite. Postoji razočaranje povezano sa porazom, ali pokušavam da ga odgurnem u stranu razmišljajući o tome šta bi moglo biti bolje, šta nije bilo dovoljno dobro i kako da naučim što više iz svojih grešaka. I iz poraza se može mnogo naučiti i ja ih uglavnom uzimam kao dobru lekciju. Posle svakog poraza, mnogo više se trudim da popravim stvari koje su pošle po zlu u meču.

Gde vidite sebe za 10 godina?

Na ovo pitanje mi je zaista veoma teško odgovoriti. Pre svega zato što ne gledam toliko unapred. Živim u sadašnjosti, ovaj trenutak mi je najvažniji. I trenutno sam potpuno fokusiran na svoj sadašnji klub Muro. Želim vredno da radim na treninzima, znam da ću imati dovoljno vremena da uspem. Voleo bih da se dokažem kao fudbaler i ako uspem... Videćemo gde će me fudbal odvesti. Naravno, i ja sam sanjao svoje snove kao dete, i oni se ne razlikuju od većine. Svi sanjaju da igraju u nekoj od pet najjačih evropskih liga. Od malena sam voleo da gledam utakmice Barselone, Čelsija i Crvene zvezde. Naravno, nekada sam sanjao da igram za jedan od ovih klubova, ali sada ne želim da gledam predaleko u budućnost i žurim stvari. Fokusiran sam samo na Muru.

 Za koga od vaših saigrača (sadašnjih i bivših) ste sigurni da će uspeti u fudbalu i zašto?

-Mogao bih da navedem mnogo momaka koji imaju veliki potencijal i dobre šanse da to urade. Ako bih morao nekog da izdvojim, bez sumnje bih izabrao Mitu Ileniča, sa kojim sam bio saigrač u Domžalama. Mitja je izuzetan dečak, vredan i uvek nasmejan. Svaki put daje sve od sebe i zaslužuje sve što mu se dešava. U isto vreme, želeo bih mu puno sreće u njegovoj novoj avanturi u Sjedinjenim Američkim Državama. Spomenuo bih i svog saigrača u Muri, Nikolu Jovićevića, koji je kao i ja došao u Mursku Sobotu zimuz iz Domžala. Nikola je sjajan momak i veliki fudbaler. Maestralno barata loptom, izuzetno je kreativan, ali u isto vreme skroman i vredan dečak. Mislim da ima toliko talenta da će imati sjajnu karijeru. Naravno, ovo želim svim saigračima – i sadašnjim i bivšim.