Vojislav Voja Vukčević, Foto: LA

PODGORICA – Svaki klub u Prvoj jugoslovenskoj ligi imao je svoje blistave trenutke i zlatnu generaciju koja ga je proslavila. Budućnost je to doživela 1975.godine, stigla je do „elite“, a deo tog uspeha ostvario je i Vojislav Voja Vukčević. Igrao je još za Sutjesku i zenički Čelik, švedski Malme, nastupao za klubove u SAD-u i Australiji.

Budućnost je iz ko zna koliko pokušaja postala prvoligaš Jugoslavije 1975.godine. Tom uspehu doprineo je i štoper Vojislav Voja Vukčević. Bio je deo zlatne generacije plavo – belih iz Podgorice. Tom kolektivu podario je 13 svojih godina mladosti, ostao jedna od legendi na stadionu pod Goricom.

Rođen je 13.juna 1954.godine u tadašnjem Titogradu. Pričalo se da je bilo prelazaka preko balkona da bi se na stadionu iza Gimnazije „Slobodan Škerović“ drugovalo sa loptom.

„Fudbal sam počeo da treniram iza te gimnazije. Jer, nisam počeo da treniram u mlađim kategorijama. Zaslužan je trener tadašnjih omladinaca, šesnaestogodišnjih dečaka, Milan Rogošić. On je skoro preminuo i jako mi je žao da neće ovaj razgovor moći pročitati na vašim stranicama. Bio je divan čovek koji nas je okupljao i zaslužan je za mnogo uspešnih karijera, čak i Dejana Savićevića. Tada je moj klub igrao u teškoj Drugoj ligi ’Jug’, gde sam proveo četiri nezaboravne godine. Igrajući po Livnu, Čapljini, Trebinju, Konjicu, Pofaličkom, Hrasnici, Travniku, Kaknju, Dubrovniku...potpuno sam se prekalio i stasao. Doprineo sam ulasku u najelitnije takmičenje tadašnje zajedničke zemlje“, kazuje Voja Vukčević.

Govorilo se da je vojsku služio u Zaječaru. Jedan njegov drugar raportirao je pretpostavljenom da u sopstvenim redovima postoji čovek koji o fudbalu zna mnogo. To je bilo od koristi...

„To je prenešeno iz nekih novina, možda malo pogrešno. To je bio moj prijatelj i saigrač, nedavno preminuli Janko Miročević. On je raportirao da se igra dobro u čizmama. Ja sam vojsku služio na Prevlaci. Tu sam postao pečeni igrač i kada smo ušli u Prvu ligu Jugoslavije, to takmičenje bilo je među pet takmičenja u Evropi“, govori Vukčević.

Budućnost je dugi niz sezona pokušavala da uđe u elitno jugoslovensko takmičenje i to joj je pošlo za rukom 1975.godine.

„Tih godina u najviši rang ušao je Borac iz Banjaluke, ali lakše se ispadalo. Poput Sutjeske, Crvenke. Vinkovački Dinamo i Osijek uspeli su zadržati se duže godina. Iz prve lige mnogi su ispadali, Budućnost, Velež, klubovi velike četvorke – nikada“, nastavlja on.

Pamte se imena iz plejade zaslužnih.

„Na golu je bio Vujačić. Bekovi su bili Janković i Folić. U half liniji Janko Miročević, ja i Caco Ljumović, na desnom krilu Josip Štefanić, polutka Savo Rogošić, onda centarfor Mojaš Radonjić, leva polutka Ante Miročević, te levo krilo Dragan Guza Vujović. Neka mi oproste ako sam koga izostavio“, priseća se Vukčević.

Tada se i pojavio onaj transparent: „Vi nama prvu ligu, mi vama prve smokve!“

„Igrali smo kvalifikacionu utakmicu koju nismo dobili i nismo ušli u Prvu ligu Jugoslavije. Na periferiji Podgorice postoji selo Dahna, čuveno je po smokvama. Iz tog sela je i moj drug Samo Rogošić – Maco. Došli su navijači iz Dahne predvođeni čuvenim Lukom Mišurovićem i doneli su transparent sa natpisom ’Vi nama prvu ligu, mi vama prve smokve’. Međutim, nismo ušli, pa su oni transparent bacili u reku Ribnicu. Dan kasnije došli su kupači na Moraču, u koju se uliva Ribnica, videli su taj transparent, nekako se zaglavio i voda ga nije odnela. Uzeli su taj transparent, odneli ga u selo i čekao je vreme da Budućnost uspe“, priča Voja Vukčević.

Budućnost je imala lepu priliku da u maju 1977.godine osvoji Kup Jugoslavije. Nije pošto je Hajduk slavio. Propuštena je kolosalna prilika da se zlatnim slovima upišu u istoriju fudbalske Crve Gore.

„To je bio sudar Davida i Golijata. Za Hajduk su igrali Peruzović, Šurijak, Žungul, Buljan, Luketin..., a trener Tomislav Ivić doneo je igru presing iz holandskog Ajaksa. Na taj način terorisali su sve jugoslovenske klubove dok ih od toga nije odučio niški Radnički ulascima iz drugog plana. Mi nismo imali puno iskustva sa prvoligaškim klubovima. U prvom poluvremenu imali smo dve kolosalne prilike. U produžecima smo primili dva gola preko Luketina i Žungula, a malo je nedostajalo da Budućnost postane pobednik Kupa Jugoslavije“, žali Vukčević za propuštenom prilikom.

Bio je fudbaler defanzivnih zadataka, ali je umeo da trese protivničke mreže. Priseća se kada je bilo najlepše.

„Svaki gol je važan i lep. Bilo ih je. Napred sam išao onda kada trener kaže, jedan put u pet utakmica. Kada sam igrao za Kosmos, pogodio sam mrežu Independientea sa zvukom sirene. Taj gol jako mi je drag“, kaže on.

Dva puta je Voja Vukčević matirao golmana Borca u Banjaluci, toga kao da se ne seća.

„Sećam se, ali ne volim da pričam o tome. Sve su to moji drugari. Karalić, Jantoljak... Sve su to bili super ljudi, veliki sportisti. Godine 1977.pogodio sam za 2:2, a tri godine kasnije po snegu i vejavici dao sam gol, ali Borac je tada pobedio sa 2:1“, smeje se Vojislav Vukčević.

Nosio je dres Sutjeske, mnogi su je svojatali.

„Crna Gora je mala zemlja. Sve je blizu i isprepleteno, ali rivalitet je ogroman. U jednom momentu Mojaš Radonjić se vratio iz Aeka i odemo u Sutjesku, tada je ušla u jugoslovensku prvu ligu“, govori on.

Stekao je internacionalno iskustvo, nastupao je daleko od rodnog kraja! Što se tiče Evrope, bio je u Malmeu, u Švedskoj, ali je igrao na još dva kontinenta.

„Došao sam iz Provincije u Njujork. Doći na toliku scenu bila je velika stvar. Bio sam iskusan igrač, nisam znao šta je trema, igrao sam standardno. Ipak, nije to dugo trajalo. Reprezentacija SAD nije se plasirala na Mondijal u Meksiko 1986.godine. Liga je rasformirana i ja sam otišao u Švedsku. Fudbalski, ta zemlja je tada bila na nižem nivou, nije mi ležala. Na nagovor Dragoslava Šekularca, tehničara koji je bio uz rame Peleu, otišao sam sa Zoranom Nikitovićem i Vladom Stošićem u Australiju. Jugoslovenski sportski tim čekao nas je sa velikom voljom. Bila je to divna godina. Došli smo da Džast ostavimo u prvoj ligi, a stigli smo do deobe prvog mesta. To je za taj klub bio ogroman uspeh“, priča Vukčević.

On odlično piše. To tvrde brojne kolege, ali i sportisti. U pripremi mu je knjiga.

„Posle Melburna igrao sam u Čeliku iz Zenice i pomogao da ostanu u prvoligaškom društvu. A što se tiče pisanja, to je dar od Boga. Bio sam odličan učenik. Sada sam predsednik Skupštine akcionara Budućnosti. Knjigu sam počeo pisati pre tri godine. Napisana je i izaći će uskoro. Posvećena je mojih drugarima, saigračima. Ima oko 80 priča i nadam se da će biti interesantne. Pisao je sve to čovek sa terena, onaj koji je igrao i ’krvario’ direktno u igri“, pojašnjava Voja Vukčević.

U Ulcinju je do sada tri puta održan Mondijal prijateljstva. U Skugriću kod Modriče minule 4 godine drugovalo se do mile volje. Voja Vukčević podržava takve aktivnosti i  uvek daje novu priliku starim prijateljstvima.

„Moja supruga Jovanka Čajić, rođena Sarajka, upokojila se u leto 2024.godine i ne idem tako često po slavljima. Nije mi do toga. Ipak, Ulcinj i Modriču nisam mogao da odbijem. Pavle Pepđonović i Nikola Nikić umeju da nas sve usreće. Ta okupljanja zaživela su, postala su tradicionalna. To je preraslo u pokret, širimo ljubav i pozitivnu energiju. Još nas vežu snažne uspomene na bivšu i zajedničku zemlju. Nema ništa lepše od kapljice lepog vina u društvu onih sa kojim evocirate uspomene. I sve to uz pesmu gde dominiraju nezaboravni šlageri stare dobre Jugoslavije“, zaključio je nekadašnji as.

Budućnost sa Vojom Vukčevićem bila je neko i nešto za jugoslovenske prilike. Fudbal mu je bio ljubav. Zato je i uspeo...

Voja Vukčević, Foto: LA