Sa roditeljima, dedom i Nikićima, Foto: Slađan Jeremić

MODRIČA – Treći januarski dan doneo je nove padavine u modričkom kraju. Snežne pahulje bore se sa dosadnom kišom da je nadvladaju. U popularnoj piceriji „Prima“ velika pažnja usmerena je na jednog mladića. Zove se Danilo Gunjević. U društvu je roditelja Đorđa i Marijane, deda Save. Nije kulturno prisluškivati, ali i zidovi su čuli da je tema fudbal, prišli smo stolu i pozdravili sve prisutne. Legendarno krilo sarajevskog Željezničara i više grčkih klubova Nikola Nikić drži za ruku suprugu Jadranku, kao u mladim danima, te prozbori: „Ovo Sportski žurnal radi punom parom, svaka vam čast!“

Malo je zastao, pogledao kroz prozor, pa započeo svoju priču:

„Ovaj momčić, zove se Danilo. Ili je tako lepo vaspitan, pa ćuti ili mu nešto nije po volji. Čuo sam da govori više jezika, odlično i maternji. Ne verujem da je stidan. Mene je to ’ukopalo’, a da sam bio ove pameti igrao bih u Crvenoj zvezdi ili Partizanu!“

Jedan starina za susednim stolom čuo, pa dobacuje:

„Da si bio te pameti, ne bi video ni Željezničar ni Sarajevo!“

Sva unutrašnjost kultne „Prime“ podrhtava je od smeha. Malo se razvedrio i Danilo Gunjević, pa počinje svoju priču.

„Jesam rođen u Sankt Galenu, ali volim da dođem u Modriču kod dede. Moj otac je odavde, a majka je iz Loznice. I taj grad mi je drag. Nisam prezahtevan, a ,uz to, neko je rekao da sreću čine male stvari“, kaže mladić.

Rođen prvog juna 2009.godine, Danilo Gunjević zavoleo je fudbal kao retko šta drugo.

„Igram na poziciji zadnjeg veznog i štopera. Mnogi treneri rekli su da me krase borbenost, požrtvovanje, srčanost, britkost. Da sam okretan, da sam zver u kopačkama. Naravno, sve to doživljavam kao komplimente. I ne može me to iskvariti, znam da je sve dobronamerno“, priča mladić.

Nastupa za mlađe selekcije Sankt Galena, zadovoljan je svojim učinkom.

„Imam dosta drugara, odlično se razumemo na terenu. Da se pohvalim, ostvario sam dva nastupa za reprezentaciju Švajcarske. Igrao sam protiv Španije i protiv Maroka. U Rabatu sam postigao gol. Znam da će biti još poziva selektora, a reprezentacija treba svima da je prioritet. Do nje se dolazi velikim angažovanjem i posvećenošću u matičnom kolektivu“, svestan je on.

Danilo Gunjević učenik je devetog razreda.

„Ne žalim se, dobro je. Uspešan sam učenik. Želim da budem dobar čovek. Inače, privlači me neka vrsta umetnosti. Voleo bih da budem glumac. Videćemo da li su to samo želje iz detinjstva ili će to postati moje glavno zanimanje“, nastavlja Gunjević.

Kod mladog čoveka svaka priča počinje i završava sa fudbalom.

„Maštam da budem šampion Evrope sa klubom u kojem budem igrao kao senior, a kada bih ja dobio ’zlatnu loptu’ onda bih bio najsrećniji čovek na svetu. Te moje želje me nose da ovoliko radim, da se odričem mnogo toga, da ’grizem’ i verujem u uspeh. U Novoj godini svima koji mi znače poželeo sam pre svega mnogo sreće i dobrog zdravlja. Mene bi srećnim učinilo to da postanem fudbaler Crvene zvezde, eventualno Bajerna. Ne krijem, Zvezda mi je nešto posebno. Hvala joj što me često čini srećnim i što me redovno uveseljava“, iskreno će Danilo Gunjević.

Dok je noć padala na Modriču, sve brojnije pahulje govorile su da je ovo januar, mesec iskrenih želja. I Danilo Gunjević ima pravo da želi, da se nada.

I da uspeva...

Danilo Gunjević u dresu reprezentacije Švajcarske, lična arhiva