Zvezda sa Drobnjakom, lična arhiva

PODGORICA – Anto Drobnjak je u svim klubovima gde je nastupao ostavljao duboke tragove, ispoljavao manire vrsnog strelca. Ipak, najbolji utisak ostvaren je u Crvenoj zvezdi i reprezentaciji Savezne Republike Jugoslavije.

Anto Drobnjak sledio je svoje snove, stigao daleko, pa zahvaljujući fudbalu iz rodnog Bijelog Polja stigao je u zemlju gde sunce izlazi, u Japan. Rasni napadač i golgeter koji je u svoje vreme rešavao brojne utakmice.

Svim čitaocima želim mnogo zdravlja i sreće u 2025.godini“, bilo je prvo što je rekao Drobnjak.

Ovaj svet ugledao je u Bijelom Polju, 21.septembra 1968.godine. Kada prilike dozvole ode u rodni grad i svrati do svog Jedinstva, tamo je sve počelo.

„Živim trenutno u Podgorici. Idem često u Bijelo Polje. Mada, tamo nema mnogo njih iz moje generacije, svako je otišao na svoju stranu. Međutim, tamo mi žive sestra i brat. Posetim njih. Odem na utakmice Jedinstva. Tu sam počeo i uvek ću pratiti njihove rezultate“, kaže Drobnjak.

Za Jedinstvo je nastupao u preko 70 utakmica, postigavši oko 30 golova. Došao je u Budućnost, gde je za manje od dve gdine u Budućnosti postigao 22 pogotka u 40 i nešto zvaničnih utakmica.

„Moja igračka karijera rano je počela. Ubrzo sam iz juniorskog pogona prešao među seniore, sa oko 15 godina. Jedinstvo je tada ispalo u nižu ligu. Ja sam se kalio i postigao sam puno golova. U Budućnost sam stigao 1987.godine. To je vreme kada sam trebao da idem u Crvenu zvezdu. Istina, nije bilo lako odoleti ponudi Zvezde, ali sam bio razmišljanja da sam nekako mlad. Jaka liga, puno igrača, izgubiću se u velikom klubu. Dobra mi je odluka da dođem u Budućnost, a odigrao sam nekoliko utakmica za omladinsku reprezentaciju. U Budućnosti sam odigrao četiri godine“, pojašnjava Anto Drobnjak.

Pamti se i njegov stariji brat Branislav. Gde je on danas, šta radi?

„Branislav je mogao da ima mnogo bolju karijeru. I on je mogao da igra u Crvenoj zvezdi. Dali su mu dobre uslove, a imao je porodicu i ostao je u Budućnosti. Mislim da je pogrešio, trebao je otići u Zvezdu. Kasnije je igrao u Austriji. Po okončanju karijere živeo je u Podgorici nekih desetak godina. Potom se preselio u Bijelo Polje i sada živi tamo“, priča mlađi od braće Drobnjak.

On je najbolji učinak ostvario u Crvenoj zvezdi, 64 meča i 39 golova.Rezultati u Podgorici bili su njegovo bogatstvo i najbolja preporuka.

„Verovatno je jedna od preporuka bila moje igre u dresu Budućnosti. I Dragan Džajić je ’kriv’ što sam prešao u Zvezdu. Pratio je dugo moje igre. Imao sam mnogo ponuda iz inostranstva, ali želeo sam da pređem u Crvenu zvezdu, osetio sam da je trenutak za to. Tada sam mislio da trebam da pređem taj put i da je Zvezda prioritet pre Belgije, gde su me uporno čekali“, govori Anto Drobnjak.

Prve sezone u Zvezdi bio je kralj strelaca, podelio je to mesto sa Veskom Mihajlovićem, ranijim fudbalerom zrenjaninskog Proletera i novosadske Vojvodine.

„Mislim da je bilo tako. Znam da smo dali po 22 gola. Dao sam obećanje kod dolaska u Zvezdu da je lako Darku Pančevu davati golove kada igra u Zvezdi. Kasnije sam shvatio da to i nije tako. Morao sam dati sve od sebe da opravdam poverenje. Došao sam u Zvezdu iz koje su odlazili igrači evropske ekipe. Morali smo dobro zapeti da budemo adekvatna zamena za njih. Onda smo uzeli kup, iako je Partizan imao vrhunsku ekipu koja je godinama igrala zajedno“, obrazlaže Drobnjak.

Igrao je i večite derbije, bajno su izgledali u tadašnje vreme.

„I tada i sada, kao i uvek, derbi je nešto posebno. U moje vreme bilo je oko 80.000 gledalaca. Ludnica od atmosfere. Nije se znalo ko je favorit ili ko će da pobedi. Igrao sam po Evropi mnogo velikih utakmica, ali okršaj Zvezde i Partizana su nešto posebno. To što mogu da prirede navijači Crvene zvezde, to retko ko može“, tvrdi Drobnjak.

Petnaestog maja 1993.godine u revanšu finala Kupa SR Jugoslavije postigao je pogodak, Zvezda je izborila penale, a tamo je stigla do trofeja. Ni Anto Drobnjak to ne zaboravlja.

„To je nešto što ne mogu da zaboravim. Svi trofeji kolektivni, ali i individualna priznanja se ne mogu zaboraviti. Tada sam postigao gol, ali sam petnaestak minuta pre kraja pogrešio, morao u svlačionicu, ostavio sam drugare na cedilu, ali sreća prati hrabre. Stigli smo do penala i tamo dokučili trofej“, priseća se Drobnjak.

Milojević, pa Simeunović, potom Vidaković, Stojkovski, Vasilijević, Momčilović, Božović, Adžić, Kristić, Drobnjak, Maslovar, Ivić i Petković bili su Zvezdine junoše. Neke od njih čuje, sa nekim se i viđa.

„U početku je to bilo češće, ali život svakog od nas odnese na svoju stranu. Ima povoda i situacija kada se sretnemo i vidimo. To je češće sa Božovićem. Kada odem u Beograd vidim se sa Vasilijevićem i Adžićem. Da ne licitiram, ali to je sada mnogo manje nego što je bilo. Kada se ukaže prilika, lepo se družimo i pričamo o onome lepom što nam se dogodilo“, govori Anto Drobnjak.

Iz Zvezde je otišao u Bastiju, a onda sa Lensom osvojio titulu Francuske. Bio je  najbolji strelac šampiona te zemlje. Učinak za ponos.

„Otišao sam u Bastiju, opet po preporuci Dragana Džajića. Tražili su napadača koji brzo na uspešan način rešava situacije. Krenulo je odlično. U početku nisam imao pravo da igram nekih 15 utakmica. Onda sam olako rešetao protivničke mreže. Dao sam oko 50 golova za Bastiju u prvenstvima, a u kupu je bilo još toga. Bio sam izabran za ličnost godine na čitavoj Korzici i to je period koji neću nikad zaboraviti. Nakon tri izuzetne sezone u Bastiji imao sam ponudu Olimpika iz Marseja, nekoliko klubova u Italiji, ali Lens je bio najkonkretniji. Za tu sezonu postigao sam 14 golova i jedan u kupu. Lens je bio prvak Francuske. Taj klub ima izuzetne navijače, stadion je stalno pun. Sve to treba doživeti“, reči su Ante Drobnjaka.

Igrao je i u Gambi iz Osake, pa stigao u Sošo, a karijeru završio u Martigu.

„Teško je reći gde mi je bilo najlepše. Svaki klub nudi nešto od sebe. Određeni trofej, rađanje dece. U Jedinstvu sam počeo, u Budućnosti se afirmisao, u Zvezdi ostvario svoje snove, u Bastiji se nadavao golova, u Lensu slavio naslov prvaka Francuske, u Japanu nije bilo trofeja, Sošo je sa mnom bio prvak drugoligaškog karavana Francuske i u Martigu, blizu Azurne obale, završio sam karijeru sa nepune 34 godine“, kaže Drobnjak.

Odigrao je sedam utakmica za reprezentaciju SR Jugoslavije, postigavši 4 pogotka.

„Nisam zadovoljan na tom planu. Igrao sam odlično, dobro se zalagao, ali nisam redovno pozivan. Pozivani su oni koji su u klubovima bili na klupi, a mene nije bilo. Nisam ni otišao na Mondijal u Francuskoj, a dve utakmice odigrane su baš u Lensu. Bilo je raznih zavrzlama, nije se znalo ko odlučuje. Neki ljudi bavili su se čudnim stvarima, imali su svoje interese, prodavali su se igrači. Iz tih razloga nisam imao više nastupa i žao mi je zbog toga“, skrušeno će Drobnjak.

Kasnije je bio sportski direktor Budućnosti. Nije se opredelio za trenerski poziv, a možda bi za njega bilo mesta u Beogradu.

„Često, kada sam u Beogradu, odem do Crvene zvezde. U kontaktu sam telefonom, odem na neku od evropskih utakmica. Crvena zvezda je klub koji će uvek biti u mom srcu. U Beogradu sam proveo dve predivne godine i to se ne može zaboraviti. Bio sam u upravi Budućnosti , pa sportski direktor dve godine, pa u reprezentaciji Crne Gore kao pomoćni trener. Tada sam završio sve licence i sada sam trener sa profi licencom. Čekajući poziv iz inostranstva još dva puta bio sam sportski direktor i u tom periodu Budućnost je bila prvak ove zemlje. Gledam da odem negde u inostranstvo. Dobro je da sam trenerski posao i rad sportskog direktora objedinio“, zaključio je naš sagovornik.

Anto Drobnjak kao sav normalan svet: skroman iako je uspešan. Čvrsto na zemlji, isejava pozitivnu energiju i nesebično je daruje svima. Bio omiljen, omiljen i ostao.

Čini se da takvi traju duže...

Drobnjak sa peharom kupa SR Jugoslavije, foto fejsbuk