Grbović, Giljen, Popović, Drizić, Kuzeljević, Komadina; Čuče: Vuković, Krkić, Bursać, Banović, Nenezić. Foto - lična arhiva

KRAGUJEVAC – Radoman Grbović bio je dafanzivac mnogih klubova. Igrao je u Radničkom iz Kragujevca, Radu, Pelisteru i u banjalučkom Borcu, ali najdublje tragove ostavio je u Sutjesci iz Nikšića. Kasnije je nastupao u Nemačkoj, gde i danas živi sa porodicom. Lokomotiva naših fudbalskih želja htela je da se usmeri ka Nikšiću, ali je morala u suprotnom pravcu, put Nemačke. Jer, Radoman Grbović poodavno je napustio redove Sutjeske i grad pod Trebjesom. Danas živi u Minhenu, ali naš poziv je prihvatio, jer kada se govori o najpopularnijem sportu – ništa nije teško!

Mogao je biti Luka, mogao se zvati Mitar, ali ime mu je Radoman. Rođen je , neki će reći, 31.oktobra , a neki 8.novembra 1958.godine u mestu Dunišiće kod Sjenice.

„Moja majka rekla mi je da sam rođen 31.oktobra 1958.godine, na Sv.Luku. Otac me upisao 8.novembra te godine. Imam maminu dalju rodbinu koja je u selu Stup pored Sjenice. Imam u selu Štavlju sestru od tetke. Imam i u Sjenici jednu sestru od tetke. Imam s njima kontakt i sa njihovom bližom rodbinom“, kazuje Radoman Grbović.

Prošao je mlađe selekcije Radničkog iz Kragujevca, pa na vreme odslužio obavezu prema svojoj zemlji, a onda su se nizali Radnički Kragujevac, Pelister Bitola, Sutjeska Nikšić, Rad Beograd, Mogren Budva, Borac Banjaluka, pa opet Radnički Kragujevac i onda nekoliko nemačkih klubova. Utisak je da je najdublje tragove ostavio u Nikšiću, tamo je proveo četiri godine.

„Da, svoj fudbalski put krenuo sam iz Kragujevca. Moja porodica se 1964.godine doselila iz Sjenice u Kragujevac. Tu sam počeo da igram fudbal u pionirima, pa kadetima i juniorima Radničkog. Kasnije sam jednu godinu otišao u Bitolj i na utakmici Pelister – Sutjeska primetio me trener Nikšićana Milovan Đorić. Pozvao me i prihvatio sam da pređem u Sutjesku. Tu sam proveo nezaboravne četiri godine, pružio vrhunske partije i postao zanimljiv mnogim klubovima, pa i onim iz velike četvorke“, govori Grbović.

Stigao je u Rad i dve sezone odigrao za „građevinare“. Nije Banjica daleko od današnjeg stadiona „Rajko Mitić“ ili od Humske.

„Želje su mi bile slične onim koje su imali svi mladi ljudi, a to je da se igra u najboljem klubu. Ja sam bio u Radu i igrao Kup UEF-a protiv Olimpijakosa. Tu su bili poznati igrači Drulović, Đukić, Stević... U te dve godine ostavili smo izuzetno duboke tragove u jugoslovenskom fudbalu“, priča on.

Borac iz Banjaluke bio je zagledan u nekadašnju lepu i zajedničku zemlju. Kada su se granice pisale i brisale, Borac je igrao po SR Jugoslaviji. Radoman Grbović bio je deo te priče.

„To je bila prva veza Republike Srpske sa Srbijom. Ja sam u to vreme bio u Švedskoj, u Balkanu iz Malmea. Tamo je Zlatan Ibrahimović započeo svoju karijeru, to je klub naših iseljenika. Tada su moji drugari iz Borca Zoran Milinković, Sloba Milovanović, Slaviša Čula..., zvali me da dođem i da pomognem Borcu. Igrali smo u Valjevu, pa u Kostolcu. Trener je bio Vladimir Petrović – Pižon, zamenio je Zorana Smileskog. Samo što je probijen Koridor života, išli smo u Banjaluku. Trener Petrović rekao je da možemo ići, ali na svoju odgovornost. Idući koridorom, kupili smo naše borce koji su se vraćali sa ratišta svojoj kući i porodici. Tužna priča. U Banjaluci smo bili nekoliko dana. Ti prizori ostali su nezaboravni. I danas se dopisujem ili čujem sa saigračima iz tog vremena“, kazuje Grbović.

Prati i poslednja izdanja Borca, zimuje u Evropi.

„Gledao sam ih nekoliko utakmica. Igraju ozbiljan fudbal. Drago mi je zbog Borca, kao i Radničkog iz Kragujevca. Našli su se na evropskoj fudbalskoj mapi. Lepa priča za te klubove, postaju sve poznatiji i veći u očima fudbalske Evrope“, kaže Grbović.

Dok je igrao, vratio se iz Borca u Kragujevac, pa iz Radničkog kao potpuno zreo fudbaler otišao u Nemačku. Tamo je igrao do svojih ozbiljnih godina.

„Vratio sam se u Kragujevac da završim karijeru i da pokrenem nekakav biznis, ali nije se sve poklopilo. Onda me bivši saigrač, a večiti prijatelj Goran Radojević pozvao i bio sam godinu dana kod njega u Nemačkoj. Potom me 1996.godine pozvao Miroslav Stević u Minhen. Radio sam kao trener mladih selekcija u Minhenu 1860, kasnije u nekoliko drugih klubova. Zaokružio sam svoj fudbalski put u Nemačkoj“, nastavlja Grbović.

Ostao je u fudbalskom sportu.

„Sve u nižim klubovima. Završio sam B licencu. Imao sam dobar posao, nisam ga se želeo odreći, pa nisam imao puno vremena. Zato sam radio u manjim klubovima. Igrao sam jednom za reprezentaciju Jugoslavije kod selektora Ivice Osima. Sve same zvezde. Igrao sam nekoliko puta za olimpijsku, novinarsku reprezentaciju i tako. Moglo je da bude puno bolje, ali karte su se tako poklopile. Nije se dalo da odem u Zvezdu, Partizan ili u Hajduk. Sa Zvezdom sam bio sve dogovorio, ali Sutjeska me tada nije pustila. Prošao sam neizvestan i uzbudljiv put. Zadovoljan sam, ipak, karijerom i svojim životom“, iskren je Grbović.

Da je igrao u klubovima velike četvorke, možda bi bio akter Mondijala u Italiji 1990...

„To su bile moguće varijante. Igrao sam na poziciji levog beka, ali se ubacivao i davao golove, asistirao, izvodio slobodne udarce, kornere. Trener Đorić je izvukao maksimum iz mene. On mi je mnogo pomogao i njemu najviše zahvaljujem. Imao sam zadatke da čuvam Savićevića, Prosinečkog, Bobana..., tada se igralo jedan na jedan, a ne kao danas u prostor“, pojašnjava Radoman Grbović.

A šta je sa Nikšića i Sutjeske?

„Deca mu mi i supruga kršteni u manastiru Ostrog. Imam kumove Peroviće tamo. Moj drugar iz Sutjeske, pokojni golman Pero Giljen mnogo mi je značio. Dok je bio živ često smo se čuli i viđali. Uvek imam kontakt sa nekim iz Sutjeske. Nikšić mi je ostao u najlepšoj uspomeni i sećanju“, kazuje Grbović.

Zanimalo nas je da li će duboku starost čekati u tuđini ili će da ga sunce greje iznad Sjenice, Kragujevca, Nikšića, možda Banjaluke, Beograda...

„Nigde nije nebo plavo kao kod nas. Nigde ne miriše cveće kao kod nas, nigde hrana nije tako ukusna kao kod nas. Međutim, meni su u Nemačkoj supruga, deca i unuci. Imam u Kragujevcu stan i svoj mir kada odem tamo. Ovde mi teku penzionerski dani i čekam suprugu, ona je nešto mlađa i još se nije penzionisala“, govori on.

Grbovići su pesničke, razigrane duše. Grbovići su poznati i u nekim drugim oblastima.

„Moj rođeni brat je u mladosti bio puno bolji od mene. Njegov sin Stefan igrao je u Partizanu. Bio je na pragu ozbiljnije karijere, ali nije uspeo da prođe dalje. Zatim, Goran Grbović je u beogradskoj Areni. Ima i po Crnoj Gori mnogo uspešnih Grbovića“, podsetio je nekadašnji fudbalski as.

Svaka reka se kreće ka svom ušću. I svaka priča ka svom vrhuncu. Ona koju ispisuje Radoman Grbović davno je počela i kraj joj se ne nazire.

I treba da traje...

Ostavljao srce na terenu - Radoman Grbović, Foto: lična arhiva