Vesko Mihajlović/ Foto: EPA

KRALJEVO – Vesko Mihajlović je svoju fudbalsku karijeru započeo u rodnom Kraljevu, nastavio u Proleteru iz Zrenjanina, pa obogatio igrama u Vojvodini. Dakle, nije nastupao za Partizan ili Crvenu zvezdu da bi uspeo. Postao je jedan od najtrofejnijih fudbalera na Kipru.

Pričati o fudbalu na rajskom ostrvu je kao uživati u medu i mleku. Vesko Mihajlović je godinama igrao na Kipru, tamo je postao kolekcionar trofeja. Obećao je sebi – ostaće u fudbalu dok ima života u njemu, a sebe čovek ne može i ne sme da izda.

Kraljevčanin je od 17.marta 1968.godine. Iz tog lepog grada su , između ostalih, Aleksandar Trifunović, Nenad Kovačević, Milan Dudić i plejada vrsnih fudbalera. U čemu je tajna, a znamo da je košarka deo tradicije tog dela Srbije?

„Ako bi pravili poređenje, zvučnija imena su na strani košarke. Vlade Divac je dominantan. Međutim, ima nekoliko fudbalera koji su izgradili blistave karijere. Sigurno je njih desetak koji su ili igrali ili još nastupaju u velikim prvenstvima širom Evrope“, kaže Vesko Mihajlović.

Proveo je četiri godine u Slogi, pa se obreo u gradu na Begeju. Za Proleter je  odigrao 62. utakmice i postigao 21 pogodak. Divio mu se ceo Zrenjanin, ali život je tražio svoje, on je išao dalje. Pamti, bilo mu je predivno u prestonici Srednjebanatskog okruga.

„Kada bih pravio retrospektivu karijere, možda i najboljih pet godina, mislim i na godinu dana provedenih u vojsci, najbolje su mi. Proleter je ekipa koja mi je dala sve za ovo što sam postigao u nastavku karijere. Zaista, mnogo sam napredovao u tom periodu. Došao sam u Proleter sa 18 godina i uspeo sam. U 2.ligi igrao se kvalitetan fudbal. Uspeo sam u startu da uđem u prvih jedanaest i to mi je pomoglo kasnije. Duboke trakove ostavili smo i u prvoligaškom društvu“, priča Mihajlović.

Za pretpostaviti je da mu je jedna od najdražih utakmica ona od 2.marta 1991.godine. Igrali su u Beogradu i pobedili sa 2:1 Crvenu zvezdu koja će nepunih tri meseca kasnije postati šampion kontinenta. Vesko je postigao pobedonosni pogodak.

„Znam da je bilo četiri dana pred utakmicu sa Dinamom iz Drezdena. Znamo da je Zvezda tri meseca kasnije bila najbolja u Evropi. Sigurno da je to jedna od najboljih mojih utakmica. I najdražih. Ostaće mi u sećanju do kraja života. I danas pogledam snimak utakmice, naiđe jeza. Bili su to lepi trenuci. Tada smo pobedili Zvezdu i Partizan u Beogradu, pa OFK Beograd na Karaburmi, pa Rad na Banjici. Sezonu smo završili na četvrtom ili petom mestu na kraju sezone“, priseća se Mihajlović.

Proleter je imao Zahovića, Gorana Boškovića, Teljigovića, Iliju Ivića, Slavišu Čulu, Veska Mihajlovića i tako dalje. Sve poznata imena, lede krv u žilama, a danas ništa od svetlog imena, od Proletera.

„Nažalost, klub se ugasio pre dosta godina. Sva ta imena bila su tu. I Jovo Simanić je ostvario dobru karijeru, pa Dubajić je igrao u Štutgartu. Za mnoge smo bili iznenađenje sezone, ali za nas to nisu bila nikakva iznenađenja. Znali smo koliko vredimo, da smo dobro radili i zato smo uspevali“, nastavlja Mihajlović.

Igrao je  u Vojvodini dve godine, na 87 mečeva postigao je impozantnih 47 pogodaka. Novo, veliko, lepo iskustvo...

„Da, lepo iskustvo. Vojvodina je bila i uvek je veći klub od Proletera. Nakon mojih pet sezona u Zrenjaninu, odlučio sam da pređem u Vojvodinu i tu sam proveo dve sezone. Pokazalo se da sam povukao pravi potez. Druge sezone bio sam prvi strelac jugoslovenske lige. Delio sam čelnu poziciju sa Antom Drobnjakom iz Crvene zvezde, postigli smo po 22 pogotka. Bio je to period sankcija, uveden je embargo Srbiji, malo ko je dolazio na naše utakmice, ali sam uspeo pronaći način da odem u inostranstvo“, govori Vesko Mihajlović.

Da, on je u takmičarkoj 1992/93.godini bio prvi strelac šampionata SR Jugoslavije sa 22 pogotka. Doduše, isti učinak imao je i Zvezdin Anto Drobnjak. Nisu klubovi „velike četvorke“ bili ravnodušni na taj učinak.

„Bilo je ponuda. Najupornija je bila Crvena zvezda. Ja sam igrao prijateljsku utakmicu 1988.godine na pripremama protiv Crvene zvezde. Dobili smo ih sa 4:0, ja postigao tri pogotka. Od tog momenta počeli su kontakti. Kada sam 1991.godine odlazio iz Proletera požurio sam i prvog dana prelaznog roka potpišem ugovor sa Vojvodinom. Usledili su pozivi iz evropske Crvene zvezde. Bilo je još poziva i kontakata, ali nisam želeo pogaziti reč, nisam ni mogao promeniti odluku, ostao sam veran Vojvodini“, pojašnjava on.

I onda se seli na Kipar. Tamo je osvojio nekoliko šampionata, bilo je uspeha i u kup takmičenju u Superkupu te zemlje. Toliko toga da se vinuo u fudbalsku porodicu uspešnih.

„Na Kipru sam kao igrač proveo 12 godina. Pet puta sam slavio titulu prvaka u raznim timovima. Tri kupa sam osvojio i četiri Superkupa. Dakle, 12 godina i 12 trofeja. Mogu reći da je bila sjajna karijera. U početku nisam razmišljao da ću svih 32 godine biti u ovoj zemlji. Moja porodica i ja smo pronašli svoj mir na Kipru, predivno nam je ovde i odlučili smo da ostanemo na Kipru“, govori Mihajlović.

Ništa nije bilo od poziva u reprezentaciju, a takvog fudbalera svako sanja u svojim redovima.

„Ja sam 2001.godine dobio kiparski pasoš, hteo sam da budem član njihove reprezentacije. Međutim, ispostavilo se da sam imao jedan nastup za svoju zemlju i tada se nije moglo prelaziti naknadno u drugu reprezentaciju. Danas je malo drugačije“, podvlači Mihajlović.

I danas je u fudbalu.

„Tehnički direktor sam u klubu, a bio sam i prvi trener kluba. To je moj klub, Anortosis je moj klub, volim ga i tu sam proveo najlepše godine, slavio tri titule. Narod me voli i poštuje. Prezadovoljan sam uslovima pod kojim radim u tom kolektivu“, govori on.

Ne izbedgava da priča o Kraljevu. Reke Ibar, Zapadna Morava i Ribnica, planine Kotlenik i Stolovi, pa manastiri Studenica i Žiča... ne zna se šta je lepše...

„Da, da, da. Okolina Kraljeva je prelepa, ali i sam grad. Na kraju sezone, svako leto sam desetak dana u Kraljevu. Provodim slobodno vreme sa rodbinom, kumovima, prijateljima. Ne hodam po drugim mestima u Srbiji, baš provodim vreme u Kraljevu. I uživam u svim njegovim blagodetima“, zaključio je nekada vrhunski fudbaler.

Vesko Mihajlović – kakav fudbaler u složenim vremenima, a duša od čoveka.

Danas ga svi pamte, a on i dalje druguje sa trofejima.

Na njih je navikao...