Pre devet godina preminuo dr Milan Jelić, ljudski gorostas

MODRIČA – Sutra se navršava se devet godina od smrti dr Milana Jelića. Ta smrt bila je brza, bolna, iznenadna, da se ne poveruje. Odvojila je supruga Milici, tatu Peri, Republici Srpskoj predsednika šestog po redu, fudbalu čitavog regiona stvaraoca i pregaoca, a u sivim vremenima nestala je svetlost koja je ulivala optimizam.

Bila je nedelja ,nešto iza 17 časova. Od tada, svaka nedelja, i kada bi je ispisivali na svoj način, crveno je slovo u kalendaru. I da je bilo koji drugi dan, crveneo bi se od tuge i nemoći da se zadrži čovek kakvih je danas malo.

Porodica je ostala bez svog stuba, Modriča bez prvog u redu, Srpska bez omiljenog predsednika i državnika, studenti bez profesora koji je sejao znanje, pozitivnu energiju, ali i dobrotu. Fudbalski poslenici izgubili su svog pregaoca i pokretačku snagu. Mile, Špiro, Nebojša, Mladen, Svika, Mitar, Krba, Sivac, Vid, Tomo... ostadoše bez prijatelja i saradnika onda kada je mogao najviše i kada je sve što je posedovao njegoševski svima delio.

Nikada , nakon te nedelje, kukavica nije napuštala Trebavu i Dugu njivu! Nikada 30.septembar više nije bio običan dan! Nikada više Modriča nije imala onu lepotu, onaj cvrkut ptica, punu Majnu, jasan pogled. Nikada više fudbalska lopta nije „govorila“ kao pre te nedelje. Niti je stadion u Modriči ostao sportski lepotan kome se mnogi diviše.

Odlaskom predsednika i državnika, profesora i večitog mladića, supruga i roditelja, fudbalofila i prijatelja stvorila se praznina u kojoj se punih devet godina gomilaju sećanja, slažu uspomene, prelistavaju slike prošlosti.

Da može biti što biti ne može nauka bi još snažnije beležila podvige. Srpska bi imala više prijatelja, Modriča bi bila ovozemaljski raj, a u gradić podno Majne dolazili bi, kao nekada, Mišel Platini, Dragan Piksi Stojković, Dževad Prekazi, Blaž Slišković...

Razigranoj duši malo je potrebno za istinsko zadovoljstvo, ali od jedne nedelje i sve do sada ni igre ni zadovoljstva.

Najviše bole prerani odlasci!

A da nije njih, zar bi na Gradskom groblju modričkom onoliko bila glasna tišina? Zar bi se tako kristalno jasno videlo ko je prijatelj, a ko ono drugo i Modriče i Republike Srpske , porodice Jelić i fudbalske igre? Zar bi Tomo i Slađan uz svaku kafu patili i govorili netremice o onom što nedostaje kao da listaju spomenar detinjstva? Zar bi Modriča bila daleko od fudbalske Evrope, a rivalstvo Partizana i Crvene zvezde produbilo do te mere da preti da postane dva sveta, dva bezumlja ljudi iste krvi, navika, ljudskih i profesionalnih sudbina?

Nema više dragog Milana Jelića, ali svih devet godina od tada tražimo ga po sećanjima, očekujemo da dođe i verujemo da nikada i nije otišao od nas.

Danas kada slabo ko kome veruje, kada drug drugu je nedrug, a brat bratu razbrat, Milan Jelić gleda sa oblaka svoje neprolaznosti, okuplja nas da kroz druženja ekipa i sportske mladosti kojoj se toliko divio i u koju je silno verovao, pomeramo granice, učvrstimo stara i započnemo da gradimo neka nova prijateljstva.

On je u fudbalu uživao, u njemu i sagoreo, ali je čvrsto verovao kako fudbalska lopta ima dušu jer u nebo leti.

Poletele su emocije na vreme neko prošlo, naviru sećanja na dragog prijatelja i nerođenog brata koji je za 51.godinu života uradio toliko da generacije nakon njega neće uspeti.

Do poslednjeg daha bio je ono što je i najteže – bio je čovek! Pomažući bolesnim da ozdrave, gladnim da se nahrane, nerazumnim da se urazume, zatalasanim da prepoznaju pravi put, dr Milan Jelić za života je postao legenda.

Prenoseći i kroz ovakve manifestacije sećanja na velikog čoveka, ljudskog dasu i gorostasa, sve se čini da „Šumo“ ostaje među nama dok čovek po zemlji bude hodao, a sveci sa neba red zavodili među nama ovakvim – kakvi smo!

Slika jednog vremena i lik velikog čoveka u ramu su pozlaćene vrednosti. Trepere kroz sve ove godine i ulivaju nadu da ćemo biti ljudi u čijem srcu ima dovoljno mesta za svakog.

Jedno srce je prestalo da kuca 30.septembra 2007.godine,a da nije svaki provedeni dan sa Milanom Jelićem bio bi novi praznik u životu. Otišao je Milan Jelić u svet besmrtnih, ostala je najdublja emocija, pa se čini da on nikada i nije nas napustio, nego da je tu i da postoji.

Sve ove godine...