Do šampionske titule Nemanja je savladao Germana Durana (Estonija), Nikitu Duinovsa (Letonija), Žoao Martinja (Portugal), Kristijana Parlatija (Italija), i u finalu Anri Egutidzea (Portugal).
- Nije bilo lako što smo i očekivali. Svi momci su došli prespremni na ovo takmičenje, i svi sa istim ciljem. Na kraju ostaje jedan, onaj najbolji, koji je to najviše želio i za to najviše radio. Ljudi koji su sa strane gledali ovo prvenstvo kažu da sam bio za klasu bolji od ostalih, i da sam sve mečeve odradio superiorno, tako da kada odlučite da uradite nešto, onda ne postoji druga opcija.
Da bi osvojio titulu Nemanja je morao da prebrodi brojne povrede koje su ga stizale još od prvenstva Srbije prošle godine. Da nije njih bilo vjerovatno bismo ga gledali na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, ali ćemo na to morati sačekati Olimpijske igre u Tokiu 2020. godine.
- Prošle godine sam u ovo doba bio prikovan za krevet radi povrede koljena. Gledao sam kako uzimaju moju titulu, a da ne mogu ništa uraditi osim plakati. Težak period, ali ta misao mi je bila stalno u glavi tokom takmičenja. Da sam sada tu, da sam zdrav, i da pokažem da sam se vratio po ono što je moje.
Odlika šampiona je da je najbolji kada je najpotrebnije. Da bi postali šampion osim fizički besprijekorne spreme morate biti isto tako psihički pripremljeni. Nemanja je bio oboje, bio je samouvjeren, i pokazao je da mu nema ravnog u juniorskoj konkurenciji do 81 kilograma.
- Otišao sam prespreman u Malagu, psihički u najboljem stanju. Povreda i povredica sam imao konstantno, skočni zglob, lakat, rebro, ali takav nam je sport, spartanski. Nisam ni najmanje iznenađen ovom titulom jer znam koliko sam radio za ovo. Dnevno po pet-šest sati u dvorani. Čak sam i Novu godinu dočekao u sali. Znam koliko sam to želio, koliko sam se tome posvetio, i po šta sam otišao u Malagu. Rekao sam ljudima i prije pet mjeseci, pa i dan pred takmičenje da ću biti prvak Evrope. Kada imate toliko motivacije i toliko energije da nešto učinite, onda to i uradite. Otišao sam samouvjeren, da me čak ni žrijeb nije zanimao na prvu.
Sada je pred njim prelazak u novu kategoriji, konačan prelazak u seniore, i borba za olimpijsku vizu za Tokio 2020. godine.
- Dok se malo smirim pa ćemo vidjeti za dalje planove. Prelazim u kategoriju do 90 kilograma i radiću par Grend slemova i Grand prija, te Evropsko prvenstvo do 23 godine. Biće tu i kampova, te na kraju želim da pomognem svojoj Crvenoj zvezdi da se okiti titulom Lige šampiona koja se održava u Beogradu. Moj konačni cilj je Tokio 2020. godine. Idem tamo sa Božijom pomoći po zlato. Sada imam dvije godine da se prilagodim seniorima i novoj težinskoj kategoriji, a onda još dvije da dominiram. Juniore sam završio u velikom stilu, a seniore ide korak po korak. Evropske i svjetske titule su naši ciljevi, a Olimpijske igre krajnji cilj. Samo Bože zdravlja i da nema povreda.
Više puta je Nemanja pomenuo da je njegov otac Ljubiša najbitniji faktor u njegovoj karijeri. Tako je bilo i ovaj put.
- Doctore je najbitniji faktor. Otac, trener, psiholog, podrška, kao i moja majka Biljana i brat Stefan. Čitav život su posvetili nama i srećan sam što sam ispunio svoj cilj, a to je da ih usrećim i ponovo učinim ponosnim.
Za kraj Nemanja nas je zamolio da se zahvalimo svima koji su ga podržavali i koji su mu pomagali u njegovoj namjeri da postane evropski šampion za juniore u Malagi. To su njegovi sponzori Triglav osiguranje, Proteini.si, Orthomol sport, Milennium team, zatim prof. dr Aleksandar Jakovljević, ključni čovjek za njegov oporavak i povratak na tatami, Ivan Todorov, klubovi "Crvena zvezda" i "Randori Crvena zvezda", sparing partneri Stefan Majdov, Miloš Mandić, Miloš Mijanović, Milan Mandić, Stefan Krajsumović, Aleksandar Krsmanović, Pavle Škrba, Eldin Omerović, Alem Osijan, Nikola Pljevaljčić, Nikola Faladžić, te fizioterapeut i ujedno sparing partner Miroslav Puhalo.
[gallery order="DESC" bgs_gallery_type="slider" ids="79842,79841,79840,79839,79838,79837,79836,79835,79834,79833,79832,79831,79830"]
Učitavanje...
