Sreten “Sreja” Jagodić, banjalučki vragolan i lepotan, možda i najbolji golman Banjaluke dok je on to želeo da bude, otplovio je u “svoje” more u 71. godini.
“Sreja” je za nas, svoju “malu raju” bio Beara, pojam golmanske parade, ali izgledom i stasom najmoćniji “frajer” za kojim su devojke uzdisale. 
Hajd’ zamisli prelepog “Sreju”, tamo 1964. godine, kad ga je čuveni selektor tada mlade reprezentacije Jugoslavije Miljan Miljanić pozvao na pripreme u Makarsku, zajedno sa golmanima koji će kasnije napraviti velike karijere: Marićem, Meškovićem, Mutibarićem, Dujkovićem… a “Sreja” je među njeima bio najtalentovaniji.
Sa nepunih sedamnaest godina, iz omladinskog tima, čije su utakmice pohodili pubertetlije i mlađane devojčice da gledaju svog idola, prekomandovan je u prvi tim Borca, uvek bio i ostao fudbalski ponos Banjaluke, ali očekivana velika golmanska karijera tada je i završena, pre nego što je počela! “Sreja” se okrenuo drugim zadovoljstvima života, branio ponekad, tih šezdesetih godina, na popularnim turnirima u malom fudbalu, na nekadašnjem Stadionu Sportskih igara, tamo kod hotela “Bosna”, izvodeći bravure koje se nisu mogle videti ni u “filmskim žurnalima” od svetskih golmana Lava Jašina, Đule Grošiča ili našeg Vladimira Beare. Zašto je još pre punoletstva stavio tačku na ono što se očekivalo da će u golmanskom drsu biti, pričao mi je pre godinu dana, u društvo našeg zajedničkog prijatelja Bogdana Petkovića, kad smo celo jedno poslepodne pričali na obali Vrbasa, podno tvrđave Kastel, na zadatu temu “Šta je bilo kad je bilo”…:
-Moja generacija, a činili su je izuzetno nadareni mladići, na čelu sa vanserijskom fudbalskim biserom Sašom Đindićem, nikad nije dobila pravu šansu u Borcu. Zapostavili su svoju “banjalučku decu”, a dovodili srednjake ko zna otkuda sve i “gurali” ih svim silama, bez obzira što je Borac tada tavorio u Drugoj ligi. Meni se to toliko podvalilo da sam jaednog dana rekao – zbogom fudbalu!
Stanovao je u ulici koja je vodila ka Borčevom stadionu, a na taj stadion više nikada nije otišao, izuzev, kad je Borac postao prvoligaš, dolaska u Banjaluku, Crvene zvezde. Bio je njen navijač do kosti, pomalo opterećen i krvavim stradanjem njegove šire porodice u Kozarskoj epopeji, u Drugom svetskom ratu. Verujem da nije propustio nijednu bZvezdinu utakmicu u Beogradu ili u Evropi u trajanju Jugoslavije. U navijačkim raspravama – ko je najbolji klub Evrope – uvek je jasno i glasno govorio: “niko i ništa ne sija kao Zvezda, pogotovo kad je crvena!”
Živeo je život u “petoj brzini”, bilo je tu perioda “noći do jutra”, uz piće i gitare, nesrećnih ljubavi, pametnih i onih drugih poteza, baš kao u svakom burnom životu. 
Poštovao sam i voleo “Sreju”, kao malo koga iz “starije raje”, ulepšao mi je mladalačko doba, posle i njegovog brata Mlađu, dobru majku Gospavu koja nas je u “gluvo doba noći”, s osmehom dočekivala i gostila posle igranki u “KAB-ovoj bašti” ili Domu kuture. Cela porodica Jagodići imala je ovoliko srce i isto takvu dušu. Moj drug “Sreja” bio je dasa u svakom pogledu.
Imao je automobilsku nesreću, nekako ju je prebrodio, poslednjih godina kretao se uz pomoć štaka, bez kuknjave i jadikovke. O njemu je vrsni novinar Zoran Simić Simara, banjalučki šeret i boem, takođe pokojni, objavio svojevrsnu odu “Zašto volim Sreju?” kao trajno svedočanstvo o dostojanstvu i u posrtanju cele jedne mladosti rođene “četrdeset i neke” dvadesetog veka. 
Sreten “Sreja” Jagodić.
Laf života! Častan i uvek uspravan, svestan bio, to i prihvatio, da najskuplju cenu uvek plaća pravda. 
Zbogom, dobri moj druže.

Tomo MARIĆ/Sportski Zurnal

Sreten Jagodic