Juče je fudbalski maestro Dragoslav Šekularac otišao sa ovog sveta, ako je otišao!
Poklonila mu se cela fudbalska planeta, oni koji su ga uživo gledali i uživali u njegovoj fudbalskoj čaroliji; oni koji su gledali na crno-beloj filmskoj traci njegove bravure, a priče o tom fudbalskom majstorstvu čuli od starijih.
Bio jednom jedan Dragoslav Šekularac, i otišao, ili ostao, u večnoj legendi.
Cela fudbalska Republika Srpska i Banjaluka, biće ipak ne samo fudbalska, poklonila se nedostižnom virtouzu do crne zemlje, od srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika, do dobroćudnog Milutina s vrha brda Starčevica, koja kao anđeo čuvar natkriljuje grad, cela kuća mu ukrašena fotografijama Šekularca, Zvezde, Miljanića, Mitića i Džajića. Ovaj grad, i sam u pesmama opevan, imao je pet susreta sa Šekijem: 1959, 1962 i 1968. godine na dve prijateljske i jednoj prvenstvenoj utakmici u dresu Zvezde i OFK Beograda, zajedno sa Milošem Milutinovićem, potom revijalnom meču protiv brazilskog Korijantesa, igrao kao gost u dresu Borca, te u spektakularnom susretu u dvorani “Borik”, nadmetali su se majstori u malom fudbalu Banjaluke i Beograda, a na kraju susreta Šekularac mom saigraču iz Naprijeda i prijatelju za celi život Bogdanu Petkoviću čestitao na majstorstvu. 
Drugi fudbalski majstor Emir Jusić, nenadmašan u malom fudbalu, pričao mi je da je u Južnoj Americi igrao zajedno sa Šekularcom, čija se popularnost merila sa Peleovom, magija takođe!
Bilo je u “Šekijevom” životu i vragolija i nestašluka koji se nikome ne bi praštali, znao je da bocne i žestoko ujede, ali njemu se sve praštalo, bio bezazlen čovek, čudo Božje.
U novinarskom veku koji traje od 1973. godine susreo sam brojne čuvene ljude iz politike, filma, muzike, biznisa, sporta… od Alen Delona i Mik Džegera, preko Edson Arantesa Do Nasimenta Pelea, sve do španskog kralja Huana Karlosa. Ali, nikada Šekularca nisam upoznao i s njim razgovarao, na moju veliku žalost; jednostavno – nije mi se dalo!
O tome sam, svojevremeno, pisao u “Žurnalu”, a taj tekst Dobrivoje Bobi Janković, zlatno pero “Politike”, uvrstio u svoju sjajnu knjigu “Beskrajni Šekularac”, uz saglasnost samog Šekularca. Doživeo sam to kao izuzetno priznanje onome što celi život radim.
Oprosti, Dragoslave!
Sa mnom i bez mene, Šekularac je otišao u besmrtnost. Njagova zvezda će sijati dok je sveta fudbala, Zvezde, Srba, Republike Srpske i Srbije, baš za večnost.

Dragoslav Sekularac