Ako za nekog važi drevna mudrost da je čovek ono u šta veruje i u šta ne veruje, onda se u vrhu te (ne)stvarne liste nalazi veliki svetski rukometni as Veselin Vujović, odnedavno trener banjalučkog Borca.
U njegovom blistavom sportskom trajanju gotovo da nije bilo “greške u koracima”, naprotiv: svoju vanserijsku nadarenost klesao je i isklesao po sportskim i ljudskim kanonima i kad je bio shvaćen i neshvaćen, i za jedno i za drugo vreme mu je dalo za pravo!
Dolazeći u Banjaluku, Vujović je, bez alibija i petoparačkih priča, prvo parafrazirao svog nekadašnjeg saigrača, danas afirmisanog trenera Jovicu Cvetkovića da je Borac za rukometni svet ono što je madridski Real za fudbalski; potom da je Zdravko Rađenović, jedan od najboljih rukometaša sveta svih vremena, inače Borčev velikan, bio mu u mladosti i uzor i idol, kasnije s njim kao saigračem osvojio i olimpijsko zlato u Losa Anđelesu 1984. godine; i na kraju Vujović je s Borcem sklopio ugovor na šest meseci, a posle toga će da sedne s rukovodstvom kluba, sve da analizira i onda se dogovore šta im je dalje činiti.
Životno-praktično pokazao je, svim tim svojim potezima, da u ovom vremenu ne male nečasnosti i licemerja ima i onih kojima je moral još uvek čovekov izum!
Ima i neka tajna veza između Vujovića, Borca i Banjaluke. Izuzetno ceni oporog rukometnog kritičara Miru Bjelića, jednog od retkih asova šampionskog Borca 1976. bio prvak Evrope, koji nije bio reprezentativac, a izrastao je u rukometnog majstora, posle uvaženog rukometnog radnika, danas neretko “sam protiv svih”, ali ne odustaje, uveren je, a i mnogi drugi tako misle, da sve to čini za dobro kluba! Bjelić je bio i posrednik Vujovićevog dolaska u Banjaluku.
Onda! 

Osamdesetih godina minulog veka, na vrhuncu karijere, “Vuji” je stradala “Ahilova tetiva”, cela rukometna Jugoslavija hvatala se za glavu, on se na kraju odlučio da ga operiše takođe veliki rukometni as, olimpijski pobednik, doktor Nebojša Popović, Vujović se upešno oporavio i nastavio veliku karijeru u reprezentaciji i u čuvenoj Barseloni.
Blizak je bio sa legendarnim kapitenima Borca Petrom Perom Perovićem, jednim od utemeljivača rukometa u Jugoslaviji, bio i savezni kapiten, reprezentativac, te Miloradom Karalićem, takođe olimpijskim pobednikom i zapaženim rukometnim stručnjakom, zatim sa Dušanom Popovićem, poznatim ovdašnjim rukometnim poslenikom, bio i savezni sudija… I nije tu završetak ovog dela priče. 
Pre dva dana, na javnom servisu RTRS-u, u udarnom terminu, gotovo rezervisanom za viskorangirane političare, Vujović je, u intervju sa novinarom Aleksandrom Kolunijom u trajanju od sat vremena, između ostalog, rekao kakav i koliko trag u najvažnijim razdobljima njegove karijere je osravio Borčev svetski golman Abas Arslanagić, istog ranga i kao stručnjak, prvo na omladinskom šampionatu sveta kada je osvojio zlato, a jugoslovensku rukometnu eru zaokružio sa olimpijskom brobzom u Seulu. Saigrači su mu bili i Borčevci Fuad Ramljak i Zlatan Saračević, odnosno Istok Puc i Ermin Velić uz lekara reprezentacije danas svetski čuvenog doktora Nebojšu Popovića.
Onda “tajna veza”, tako je postala – trajna, čista kao suza, sa Borcem i Banjalukom.
I, eto, tako!
Pokazalo se, po ko zna koji put, da tamo gde leži prijateljstvo, leži i ljudsko srce!
Međutim!
“U krivu” su svi oni u Borcu, ali i u Banjaluci i Republici Srpskoj, koji misle da će dolaskom “Vujovića velikog” biti rešeni svi problemi i sve zablude oko veličine, a i dometa, današnjeg Borca. 
Podgrejava se euforija, “Vuja” predstavlja gotovo kao čudotvorac, a nije; on je vrhunski stručnjak, iza kojeg stoje rezultati, koji priznaje jedino rad, zajedništvo i beskrajni entuzijazam. 

Za velika dela, najčešće pokretačka snaga jesu želja i ljubav, ali i otrežnjenje od maštarija i nerealnih ambicija, zar posredno upravo o tome nije govorio i Veselin Vujović, ističući veličinu Borca i njegove velike ljude i asove u pluskvamperfektu, čega danas nema ni u tragovima! Reforma Borca za evropska dela mora da bude sveobuhvatna, jer ovakva atmosfera čeka se već 30 godina, ugled Borca potisnuo je sa javne scene čak pandemijske i političke teme i dileme.
Potez rukovodstva kluba za angažovanje Vujovića zaslužuje čistu desetku.
Ali!
Ako se sve rečeno shvati i prihvati onda ima nade da tamo nekog dana, niko neće pisati “bilo jednom na brdovitom balkanu, u Banjaluci, jedan rukometni gorostas, zvao se Borac, kojeg takvog više nema!”
Veselin Vujović u svoj svojoj harizmatičnoj veličini biće za sva vremena! 
Ogledalo časti je nepogrešivo: potrebniji je sada Veselin Vujović Borcu stotinu puta, nego Borac njemu; to treba da se poštuje, ceni i pamti!
Svi iz Borca i oko njega moraju da se suoče s istinom da biti nekad u dobronamernosti i samopregoru neshvaćen, najčešće znači – u istoriji biti veliki!
Zbog tih i takvih svaka nada poslednja umire, pa i ova da Borac sa Veselinom Vujovićem bude kao nekad – ponovo evropski velikan.
Kako god obrneš i okreneš, dođeš na početak – sve je do Borca, ali i do Banjaluke i Republike Srpske, a svi oduvek žive samo sadašnji trenutak; neki od zabluda, drugi u zabludi, posebni nalaze pravi put i stižu do cilja.