Jovan Aćimović

Jovan Aćimović

BEOGRAD – San svakog fudbalera je da zaigra za klub kakav je Crvena zvezda ili Partizan. San je i da učestvuje na prvenstvu kontinenta i šampionatu sveta. Snovi Jovana Kuleta Aćimovića ostvareni su. U dresu Zvezde odigrao je 560 utakmica, a onda se preselio u Nemačku. Ipak, voli da kaže da je vojnik velike armije, svoje Crvene zvezde.

Fudbalski intelektualac, što u istinu i jeste bio, bio je svest i savest svugde tamo gde je on igrao: u Zvezdi, Sarbrikenu, Sinđeliću i reprezentaciji Jugoslavije. Nije s toga čudo da ovog fudbalskog velikana i danas mnogi ljubitelji fudbala pamte, kao velemajstora s kojim se niko i nikad nije poredio. Kompletnu sliku o njemu, kao fudbalskoj gromadi, upotpunjavala je njegova nesebičnost, skromnost i velika ozbiljnost.

Zbog toga je i ostao inspiracija mnogima i dokaz kako se blistava individualnost može da podredi svom klubu i svom fudbalskom bratstvu.

Debitovao je za svoju Crvenu zvezdu protiv Radničkog. U pobedi od 5:0 bio je  strelac. Nekoliko dana kasnije debitovao je u zvaničnim nastupima, sa svega 17 godina. Umesto Dragoslava Šekularca i Borislava Kostića kod Miljana Miljanića stupili su na scenu Dragan Džajić i Kule. Stiglo je top rešenje za levu stranu, napad „crveno – belih“ osiguran je, pa su Beograđani u tom periodu osvojili po tri titule i trofeja pobednika Kupa Jugoslavije. Odigrao je za Zvezdu 560 utakmica. Njegova sreća da je igrao u mnogo lepšem vremenu od ovog današnjeg, ali i njegov peh da je imao neuporedivo više odgovornosti nego što je to danas slučaj na domaćoj sportskog sceni. Kako će on oceniti svoje vreme provedeno u Zvezdi, mada je celog života vojnik te velike fudbalske armije?

„Šta da kažem na kraju sportskog puta, a bliži se i životni? Prezadovoljan sam. Imao sam retku privilegiju da praktično ceo svoj životni vek provedem u Crvenoj zvezdi i sa Crvenom zvezdom. Malo je ličnosti koje su sebi to obezbedile. Od svojih 12 godina, pa sve do sada kada imam 73 godine ja sam bez prekida u Crvenoj zvezdi. Nisu sve to funkcije koje su značajne, ali i sada kada sam kao veteran i kao potpredsednik voljenog kluba znam da kada ustanem gde ću da provedem vreme, sa kim i šta da radim u tom svom sportskom okruženju“, započeo je svoju priču Aćimović.

Imao je oproštaj od crveno – belog dresa na Vaskrs 1976.godine na stadionu JNA. Pobeđen je tim Partizana sa 4:1, Nenad Bjeković bio je strelac za domaćina. No, Kule Aćimović želeo je kao strelac da se oprosti od Delija, ali u jednoj sjajnoj prilici Ivan Golac ga je zaustavio, on ljut jer je smatrao da je bio prekršaj za najstrožiju kaznu. Bio je toliko ljut da je hteo da napusti teren, ali ga je na promenu odluke naveo veliki as i čovek Momčilo Vukotić, ikona Partizana. Kule i Moca danas su veliki prijatelji, kao rođena braća, što je za današnje generacije dva tima skoro nepojmljivo.

„Obijica smo iz istog mesta. Fudbalski počeci su nam slični, drugovali smo kroz sve selekcije Jugoslavije, kao seniori igrali najbolje što možemo u svojim klubovima, često igrali šah, nema pobednika. Privatno smo često se družili. Puno vremena smo zajedno proveli. Sve najlepše o Moci kao fudbaleru, a pogotovo kao čoveku“, govori Aćimović.

Večiti derbiji su u njihovo vreme bili praznik nad praznicima. Cela Evropa se divila toj fudbalskoj svetkovini. Bila je čast ispisivati zlatne stranice Zvezde i Partizana pred 100 hiljada ljudi na Marakani i ko zna koliko njih pored radio prijemnika, budući da je tada bilo malo direktnih televizijskih prenosa. Tada je bio popularan odgođeni snimak derbija.

„To je nasleđena stvar od generacija pre nas. Rivalitet stečen odmah nakon 2.svetskog rata rastao je. Novi momenti i nove boje. Kao početnik sam sve to rano osetio. Brzo sam se privikao na velike utakmice. U mojoj kući derbi je bio poseban dan. Posebna iščekivanja, raspoloženja, poseban ručak, posebno sve. To je bio praznični dan, otac je to tako osećao i tako na mene preneo. Kasnije se to kod mene pretvorilo u rutinu. Na mom oproštaju od crveno – belog dresa asistirao sam, možda sam mogao postići i gol, da li je sudija iz Zagreba pogrešio, da li sam ja sada objektivniji ili tada, ali novinari su me proglasili za junaka pobede i cele utakmice“, prelistava po sećanjima Aćimović.

Imao je 55 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Rastužio je golmana i navijače Meksika, Venecuele, ali najvredniji gol je onaj protiv Grčke, za plasman na Mondijal u Nemačkoj 1974.godine. Verovatno je taj pogodak i najdraži u prebogatoj karijeri.

„Svakako najdraži gol. Retko sam davao golove, češće sam asistirao. Gol Grcima bio je plod individualne kombinacije i, što je daleko važnije, bio je odlučujući po pitanju naše šanse da odemo na SP u Nemačkoj. Iza toga se pojavila utakmica u Frankfurtu, utakmica u Grčkoj, pa je sve to presudilo da učestvujemo na planetarnoj fudbalskoj smotri. Učestvovao sam i na dva EP, moji počeci u reprezentaciji 1968., te na zalasku karijere 1976.godine. Mislim da sam ostavio lep učinak u reprezentaciji Jugoslavije“, ponosan je Kule.

Bio je pomoćni trener Crvene zvezde, one Zvezde koja je bila prvak kontinenta i šampion sveta. Da li se u perspektivi može dogoditi da Zvezda ili Partizan doguraju do takvih ostvarenja?

„Moguće je to, ali svedoci smo da pravljenje velikog tima zahteva veliki novac. Ako je ikada novac bio merilo sada jeste. Naravno, postoje klubovi koji imaju ogroman novac, ali ništa nisu ostvarili. Crvena zvezda ima tu vrstu iskustva i sportske kulture da će znati kako ponoviti taj rezultat“, veruje Aćimović.

Veterani Crvene zvezde često nastupaju širom Srbije, ali i Republike Srpske gde se i Zvezda i Srbija vole kao oči u glavi.

Jovan Aćimović

„Mislim da je naš nacionalni korpus doživeo Crvenu zvezdu kao deo sebe. Ne znam kada je Zvezda sa prvim timom gostovala zvanično levo od Drine, ali Zvezda se u Srpskoj svojski voli. Iskazuje se ogromna ljubav prema voljenom klubu“, obrazlaže Aćimović.

Selekcija veterana ima širu dimenziju: da se okuplja i druži, da ljudima vraćaju sećanja na zlatne dane tima iz Ljutice Bogdana, ali i da služe kao lep primer da su i Zvezda i fudbalski sport često u službi humanosti.

„Pa, jesmo. Mi smo, pre svega, to. Uz ovu funkciju da obilazimo krajeve gde žive ljudi sportski opredeljeni, da vole Crvenu zvezdu. Angažujemo se za pomoć bolesnoj deci, našim posustalim veteranima, finansijski pomažemo nekim udovicama naših preminulih fudbalera. U svakom slučaju, trudimo se da u susret izlazimo svima, po pitanju lekova i lekara i ljudima to puno znači“, svestan je Kule Aćimović.

Rođen je 21.juna 1948.godine. Davno se svojim igrama vinuo u galeriju fudbalskih besmrtnika, ali ima li neko u porodici Aćimović ko bi mogao da nasledi slavnog Kuleta?

„Moja deca vaspitana su na malo drugačiji način. Mlađi sin je igrao fudbal. Imao je talenat, ali nije dovoljno iskoristio svoje potencijale. Da li će neko da se pojavi da produži tradiciju, ali ima još oblasti gde se čovek može dokazati i da bude prihvaćen od šire društvene zajednice“, zaključio je ovu priču.

Bilo je ravnih Jovanu Kuletu Aćimoviću ,  ali nismo sigurni da je tu njegovu individualnost poklonjenu svom fudbalskom okruženju iko ikada nadmašio. Dokaz je da se stvore idoli koji pripadaju svima i svakome.

Jedan je Kule...