Svoje najlepše igračke godine Edin Bahtić podario je sarajevskom Željezničaru, grčkom Arisu i reprezentaciji Jugoslavije. Danas sa porodicom živi u Australiji i u nekim drugim je vodama. Ipak, planira da sve češće dolazi u rodno Sarajevo i da što više vremena provodi tamo odakle je i krenuo u fudbalski svet – na Grbavici!

Srce voli ono što mu pripada, a srce Edina Bahtića zarobila je „Grbavica“ za sva vremena. Danas živi daleko, na petom kontinentu. U rodni grad dođe kad može, jednom u godinu ili dve dana. Prvog maja navršio je 65 godina, ali mnogi se još sećaju brzonogog sportiste.

Naš gost Edin Bahtić, silno se obradovao tom pozivu.

„Pozdrav svima u Sportskom žurnalu, pozdrav svim vašim čitaocima. Ljubim i grlim sve ljude dobre volje od Triglava do Đevđelije, od Subotice do Pule, Splita i Dubrovnika. Pozdrav i mojoj raji u Sarajevu. Niste svesni koliko ste me obradovali. Kod vas jutro, kod mene hladno i tamno zimsko veče, ovde u Sidneju“, rekao je u jednom dahu u slušalicu.

Edin Bahtić je ponikao u Želji, igrao za Vraca i za Bosnu, a onda ga htelo i Sarajevo. Ipak, plavi sa Grbavice bili su srcu draži.

„Vazda draži. Sve je tako. Navijao sam za Željezničar. Atif Ćuk i pokojni Risto Šipovac došli su po mene i rekli mi: ’Ma kakav ti i Sarajevo. Ti si dete Grbavice i ideš sa nama!’Tako je i bilo. Hvala im, nisu me nagovorili na nešto što nisam hteo“, kaže Bahtić.

Svoj debi za Želju pamti po golu Sarajevu. Srbija je imala Partizan i Zvezdu, Hrvatska Hajduk i Dinamo, a u „gradu na Miljacki“ su mečevi Željezničara i Sarajeva bili posebna priča. Bahtić je timu sa Koševa znao i dva puta na jednom meču da zatrese mrežu, a imao je tamo mnogo prijatelja: Kapetanovića, Teskeredžića, Janjoša, Nikolića… Kapetanović ga u derbijima nije poznavao, bio mu je verna senka, a onda posle utakmice opet svi kao rođena braća. Danas neka druga dimenzija, ko da poveruje da je tako bilo, a bilo je?

„Možda sam i srećan, ali lopta mi je bila sve. I religija, i sreća, i tuga i sve. U jednom trenutku dostigao sam vrhunac. Debitovao sam u okršaju protiv Sarajeva jednog 4.marta. Kojović je trebao ići vani za nekoliko meseci i ja bih došao na tu poziciju. Međutim, u pripremnom periodu ja i pokojni ’Pele’, Stojanče Idić koji je došao iz Iskre Bugojno trebali smo da stasamo. Ipak, mnogo sam napredovao i pokazao na pripremama, a tog 4.marta sam kod rezultata 2:2 protiv Sarajeva ja sam dao gol, Nenad Starovlah dao je još jedan i mi smo pobedili. A Mirza Kapetanović je moj veliki prijatelj, ali se na terenu nismo poznavali. Sve što sam radio bilo je vezano za domaće prostore, a nisam nikad ni razmišljao o inostranstvu. Znao sam pozvati golmana Slobodana Janjuša Ćobu na kafu. Pita on mene zašto baš njega zovem na kafu pred svaki okršaj Sarajeva i Želje, a ja mu kažem: ’Svaki put kada kafenišemo pred derbi, ja ti dam gol!’ On je sila od čoveka, a bio je golman i Sarajeva i Željezničara. U to vreme drugarstvo je bilo vrednije od mnogo čega“, priseća se Bahtić.

Sa svojim Željom igrao je finale Kupa Jugoslavije 1981., nisu ga osvojili, iako su imali sjajnu generaciju asova. Ne krije, ostao je žal zbog toga.

„Veliki žal. Tada smo bili jako kvalitetni, a ništa nismo osvojili. To u Beogradu protiv Veleža morali smo osvojiti. Mostarci su malo ’na silu’ pobedili sa 3:2. Vahid Halilhodžić odlazi u pečalbu, izvršen je pritisak na sudije, mi vodili 1:0 i 2:1, ali pehar je otišao u Mostar. Nema veze, čestitali smo Veležu i ’Rođenima’, ali mi smo imali više od igre. I to je fudbal“, prelistava po sećanjima on.

Sjajna družina zlatnih igrača dovela je Želju skoro do finala Kupa UEF-a u proleće 1985.godine. Nekoliko trenutaka delilo ih je od velikog uspeha, ali Videoton je srećno stigao do gola i megdana sa Realom u finalu. Za mnoge tadašnje prvotimce Sarajlija to je ljuta rana sve do danas. Те sеzоnе je Edin Bahtić, zајеdnо sа Gаriјеm Bаnistеrоm iz еnglеskоg Kvins Pаrkа, bio nајbоlјi strеlаc Kupа UЕFА sа sеdаm gоlоvа. Za slabu utehu, ali lepo je čuti.

„U tom trenutku nisam ni mogao biti svestan koliko je sve važno. Nisam tada pratio koliko sam dao golova, tuga nas je pokosila što smo na onakav način primili gol. Bili smo jednom nogom u finalu. Više od 20 godina nisam smeo pogledati taj snimak, nisam imao hrabrosti, a glavni sudija utakmice bio je Nemac i rekao je da ne može da veruje da mi nismo otišli u finale. Takav je fudbal, nije nam se dalo. Za moju utehu da sam u tom takmičenju postigao golova koliko i Banister, ali sve bih te golove dao za plasman mog Želje u finale“, govori Bahtić.

Proveo je dve sezone u Grčkoj. I tamo je ostavio sugestivan utisak.

„Te dve godine smo Nikola Nikić i ja bili zajedno, predsednik je insistirao. Nikić je otišao pola godine ranije u Egaleo. Onda smo izgradili divan period u Grčkoj. Prvu godinu vodio nas je Holnađanin Tajs Librekts, sezonu smo završili treći ili četvrti. Onda dođe Gojko Zec, stadion pun, ali nismo imali ništa bolji plasman. Mnogo sam voleo loptu, a u 19.godini imao sam operaciju glave, pukla lobanja, lekar tražio da prekinem karijeru, otišao sam u vojsku, pa ponovo fudbal. Imao sam niz sudara glavama, ali bez fudbala ništa. U Paoku je igrao Rade Paprica, Nikola Nikić da gol desnom, a ja levom nogom, u tom derbiju Aris je pobedio tim Paoka sa 2:0“, detaljiše Bahtić.

Dva nastupa za Jugoslaviju, moglo ih je biti više.

„Bila je jaka konkurencija. Čuj, Miloš Šestić, Zlato Vujović u to vreme bili su veliki igrači. Mene je voleo pokojni Miloš Milutinović. Bile su kvalifikacije za SP u Španiji, a Miljan Miljanić kada je bio selektor povedemo u Glazgovu sa 1:0, pa izgubimo od Švedske sa 6:1. Pozivan sam, ali je Miljanić rekao za mene, Mehmeda Baždarevića i Marka Mlinarića da sačekamo svoju šansu. Otišao je Zvonko Živković, a Ivan Gudelj je mnogo obećavao, ali kasnije ga je stigla bolest. Nismo dobro prošli, ali kvalifikovali smo se“, rezonuje Bahtić.

 Edin Bahtić - Fićo koji i danas dobro vozi i najčešće stigne na vreme. Zašto i kako Fićo? Ili će biti ako imamo Folciku, Nikolu Nikića, imaćemo i Fiću…

„Mog oca prijatelj vozio je nekakvog dajca i pojavi se fićo. I ja se počnem čuditi, a taj vozač me prozove fićo. Bio sam sitan i brz, pa me raja prozvala po fići 750 ili 850. Svi su to prihvatili i ostalo je uz moje ime i prezime. I neka je“, kaže on.

Kaže da viđa Škrbu, Komšića, Škoru, Čilića, Baljića, Ćurića, Nikića, Baždarevića i ostale nosioce Željine igre iz njegovog vremena.

„Sa svima se čujem, neke i vidim. Bio sam jako dobar prijatelj sa Dragijem Kaličaninom iz Partizana. Čujem se jako često sa Radetom Papricom, ostao je u Solunu. Čujem se sa Baljom, sa Rutkom Saračevićem, Slobodanom Janjušem, sa Nikolom Nikićem, sa Mešom Baždarevićem i još niz svojih prijatelja. Ponosan sam na sve njih“, govori Bahtić.

Utakmice koje se igraju po BiH, Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori su živa patnja u odnosu na ono savezno takmičenje Jugoslavije gde se igralo moćno i dopadljivo, gledalaca bilo kao pleve, a osmeha i dobrog raspoloženja posvuda.

„Ono je bilo veliko iskušenje igrati. Nastupaš u velikoj zemlji koja je imala preko 22 miliona stanovnika. Bila je i čast igrati. Po kvalitetu je liga bila među pet najboljih u Evropi. Neko će reći da sam jugonostalgičar, ali ovo sada deluje dosta amaterski. Razumem sve, sve prati nemaština, ali naše doba je bilo zlatno doba, prepuno dobrote. Sada mogu samo da kažem Jugoslavijo, draga uspomeno“, setno će Bahtić.

Uskoro će u penziju. To je prilika da ostatak života provede u Hrasnom, da više vremena provodi na svojoj Grbavici. Ona često, poput majke što decu svoju čeka, širi ruke i raduje mu se.

„To mi je stalno u srcu. Odlazim u ovoj godini u penziju. Ostao mi je stan u Hrasnom. Dosta provodim vremena na Grbavici kada sam u BiH. Planiram pola godine biti tamo, pola godine u Sidneju gde sam stekao brojne prijatelje. Puno godina sam u Australiji, sve je to ostavilo traga“, kaže Bahtić.

Na kraju nam je još rekao:

„Hvala vam na pozivu. Puno pozdrava svima u Banja Luci, Sarajevu i čitavoj BiH, u Beogradu i u Srbiji!“

Australija je danas hladna zemlja, tamo je zima. Svaka je tuđina zimovita, puna studeni. Iako je u dalekoj zemlji punih 28 godina, Edinu Bahtiću nedostaje ono što je njegovo. I što ga čeka raširenih ruku.

A Miljacka i dalje nizvodno teče…