Bolne su srpske istine kroz istoriju, iskusili su ih oni najbolji, najčasniji, najčuveniji, evo sada i „Nole nacionale“. Oni koji žive, to su oni koji se bore, božija deca: Đokovići, svi do jednog, na čelu sa ocem Srđanom i sinom Novakom, biće ovo borba neprestana, do golih kraljeva, sve maske silnika planete pale su u Australiji; ne mogu nam jedino oduzeti pravo na nadu, pamćenje i sećanje; odnekud, opet, stiže odjek zaveta Petra Kočića uklesan na njegovom spomeniku u parku u Banja Luci: „Ko iskreno i strasno voli istinu i slobodu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas!“

Na smenu 2021/2022.zime, stani, u stavu mirno, naspram oca i sina Đokovića, svih Đokovića odreda, i u ime svih Srba, ma gde bili, u ime celog pravdoljubivog sveta, ma gde se borio za pravdu, pokloni se do crne zemlje i počni…

Lete sećanja, a pre toga…

Originalnu životnu priču Novakovog oca Srđana slušao sam pre deceniju i kusur godina, u Banjaluci, u zgradi Vlade Republike Srpske, zajedno s tadašnjim ministrom porodice, omladine i sporta Prokom Dragosavljevićem. Njegova beseda, pretočena u život, bez kuknjave i jadikovanja, bez udvaranja i povlađivanja, ponekad je i oštro presecao kao nožem, ali sa puno emocija, poučnih ocena i zrelih procena, s mnogo detalja, sve zajedno sažeto u sintagmu „istinite srpske priče“, svet likova i događaja kao iz „istorijske čitanke“.

Lete godine, a vreme je od kako je veka i sveta najbolji učitelj…

Nakon svih Novakovih velikih podviga, i ništa manje nagrada i priznanja, ovenčali su ga sportistom kugle zemaljske, Srđan Đoković javno se nije oglašavao. Tek nedavno, u jednoj tv emisiji, nažalost ne od početka, ko će stići stotinu i kusur kanala, slušao sam Srđana Đokovića o Novakovom izrastanju do samog neba, ali i njegovom putu i do pakla i do trona, ruku pod ruku sa sinom i svim Đokovićima. O svemu tome govorio je sa toliko dostojanstva, i mudro i umno, uvek nalazeći „mrvu ljudskosti“ u svakoj nedaći i muci, a u trijumfu i slavlju čovekovu uspravnost i gordost; uostalom zar nas te tanane niti ne održavaju na ovoj grbavoj i uvrnutoj planeti kao bića koja vole i hoće da budu voljena, u nepravdama, opet, on nalazi za svakog ono zrno ljudskog, tražeći spas duše i onog bližnjeg, i onog do tebe.

Gotovo biblijsko kazivanje!

Ni na koga se nije žestio, što je pre često činio, a mogao je sada i te kako. Bezbroj puta bio je sam protiv svih i sve stojički izdržao.

Kao uman čovek, zajedno sa Novakom, uz pomoć i praktičnu podršku porodice, Srđan je iz moje vizure idejni tvorac velikog ljudskog dostignuća i milenijskog sportskog podviga, a u svim izazovima sačuvao je i čast i obraz porodice, do čega se, časti, nekad držalo kao do božije zapovesti.

Eh, nekada, da li više ikada?!

Tako je to, u ovom neretko manitom dobu čuda i čudesa, kad se srcem ispriča ili ispiše životna stvarnost, onda je i savest glas duše.

I, eto, tako…

Skupa je cena velikih dela; s knedlom u grlu, a odsjajem u pogledu, govorio je Srđan i o druga dva sina čija je nesporna nadarenost bila podređena Novakovoj genijalnosti. Oteo se i dubok uzdah; o, Bože, slava je , najčešće, i senka Svevišnjeg, a onda sve što vredi za daleka pokolenja ne bledi.

Srđan Đoković zato i dođe, kao izranjavani mitski junak, novog lafovskog doba, koji je životno dokazao da u vrlini, koliko i u svakom čovekovom bogatstvu, leži prava sreća, koja se na različite načine osmehuje, a istovremeno, toliko i košta.

O, da…

Uzdiže se do samog neba Novakovo tenisko kraljevstvo: L’ekip je, u međuvremenu, proglasio ga za sportistu sveta, „Politika“ za sportistu Srbije, bugarski novinari za najboljeg na Balkanu…, znamenja za jedan poseban muzej.

Istina na istinu, misao na misao, omogućava čoveku i sve dalje da vidi; tako sam i shvatio da se slava, po strogim pravilima, osvaja, a čast, ma koja muka bila, nikad se ne sme izgubiti…

Zato je i Srđan Đoković, s pravom, u onoj pominjanoj tv ispovesti, celo vreme u krupnom planu držao veliki portret svog oca, lik kao iz srpskog epa, nadajući se, ili još preciznije rečeno, verujući da sve što si dao svojim roditeljima, to ćeš jednog dana u istoj meri primiti od svoje dece.

Vreme je majka svega dobrog, Đokovići, predvođeni Srđanom i Novakom, biće da je njima suđeno da baš oni kažu celoj planeti da kod Srba biti voljen, zbog čojstva i časti, znači i više nego, i genijalnom nadarenošću, biti basnoslovno bogat, te da ono što ne boli i zbog čega se nije patilo i nije put koji vodi ka ljudskoj sreći.

Na Balkanu se , oduvek, nikom i ništa ne prašta, ali na tom uzavrelom tlu jedino se život, bio on i teniski, sanja i dosanja.

Na crvenom se, istom logikom, krv najmanje primećuje, ali je i najbolnija, jer stradaju nevini, nikom krivi i nikom dužni, jedini njihov greh je da nisu znali, a da su verovali…

Sve drugo, pa i ova pretužna storija iz Australije, govori sve istine današnjeg sveta!