Licem u lice, u podeljenom Mostaru, tzv. država BiH: Bošnjaci, Hrvati, Srbi i Lana Pudar.
    Država su oduvek ljudi. Ni mostarske zidine, ni „stari most“, ni neskrivena bošnjačka politička buka i halabuka; badava i sjajan rezultat vanserijski talentovane tinejdžerke, tužna je bh. stvarnost, koja i duh zlostavlja…

    Puna usta „domovine BiH“, a „domovine BiH“ ni u tragovima. Vide je samo Bošnjaci, iliti ga samo Muslimani; pitajte Srbe, Hrvate i ostale. Sve što ovde čoveka okružuje, ili mu se čini, ili je san u snu, a junakinja ove priče postoji jedino u istini.
    Lana Pudar, šesnaestogodišnja tinejdžerka, plivačica s Božijim darom, nakon briljantnog uspeha i zlata u Rimu na EP, pre toga osvojila je i evropsku bronzu, a ranije i mediteransko zlato; taj devojčurak, u najranijoj dobi, sudarila se sa ovdašnjim prokletstvom – tamo gde počinje BiH, prestaju da važe razum i logika. Njan evropski trijumf, najmanje je danas njen, postao je svačiji i ničiji, umesto da ovu nesrećnu zemlju, s kraja na kraj, bar za čas učini beskrajno srećnom.
    Ali!
Proključao je „bosanski lonac!“
„Svi“ koji bilo šta znače u javnom životu, pogotovo u podeljenom Mostaru, odakle Lana vuče i korene, isključivo Bošnjaci, „zaslužni“ su za njeno zlato, čestitke stižu sa svih strana, čak i tako i toliko neukusne da se oglasio i njen otac Velibor Pudar, nekadašnji golman Veleža, Čukaričkog, Apolona, nikšićke Sutjeske, Leotara…“znam ja najbolje ko mi je pomogao da mi kćerka stigne dovde dokle je sada stigla!“
U Republici Srpskoj osećaj zatečenosti, pogotovo kad se „sudare“ Bošnjaci i Hrvati, u rasponu da sujeta čini čoveka nametljivim, a ponos ćutljivim, evo i zašto… 
Lanin trener u banjalučkom „22. aprilu“ Goran Grahovac, koji s njom radi, koristeći banjalučki olimpijski bazen, jedini u BiH, nakon rimskog dostignuća, govori ovako:
-Iako je osvojila zlatne medalje na Mediteranskim igrama i sada na šampionatu Evrope, te bila najbolja na svetu u omladinskoj konkurenciji, odnosno najbolje plasirana Evropljanka, to su sve bile usputne stanice do ovoga u Rimu. To je proces visokog tempiranja forme, jer je na ta takmičenja išla iz punog treninga, sa samo nekoliko dana pauze pred trke. Jedini sam ja verovao da može do zlata i to se na moju sreću obistinilo. Odradila je trku kako smo planirali i uzeli ono što nam pripada.

Ili će, ipak, biti da su možda reči i rečenice upravo Gorana Grahovca, u Evropi uvažavanog i cenjenog, a u Mostaru tek usput spomenutog, u moru svih onih „zaslužnih“ bošnjačkih političara koji su dodeljivali ko zna kakva sve priznanja Lani, kao da su ih poklanjali sami sebi, jedino svetlo u bh. lavirintu u crno zavijene ljudske duše!?
Imaju, eto, dani kada čak i zlato pomrači ljudski razum, a karakter i ponos sveže u „mrtvi čvor“.
    Šta je u svemu tome kriva Lana Pudar; pa ništa, ni dužna nikome nije, sporno je „samo“ što je srpskog korena, tada u dejtonskoj tvorevini, a pogotovo, u ne daj Bože unitarnoj BiH kako je zamišljaju bošnjački politički prvaci, i na mostarskom slavlju, uz podršku Amerike i zapada, nije ni zlato sve što sija, ali istovremeno i ne sija sve što je zlato.
Teško nama s nama samim, oprosti veličanstvena Lano, lepog li imena, zbog takvih kao što si ti suprotnost sudbini zove se večnost koju već sada treba živeti.

Lana Pudar