Miloš Drizić
BEOGRAD – Kao bor visokom Milošu Driziću svi sportski snovi ostvareni su. Zaigrao je za Radnički iz rodnog Niša, postao je prvotimac svoje Crvene zvezde i reprezentativac, te je odigrao više mečeva pred sto hiljada gledalaca. Bio je defanzivac koji je često tresao protivničku mrežu.
Miloš Drizić, fudbaler Radničkog kada se u Nišu igrao evropski fudbal, Sutjeske i Rada kada su i jedni i drugi bili jugoslovenski prvoligaši, Crvene zvezde od koje su strahovali i najveći klubovi Starog kontinenta, a na Marakani se okupljalo svih 100 hiljada duša.
Nije želeo da se drži pohotnog pravila da novac ide prvi, a da su mu putevi svi otvoreni, već, naprotiv. Tamo gde nema iskrenosti nema ni ljubavi, a onda ni bilo kakvog ljudskog ostvarenja.
Najjednostavnije rečeno, čarobnu igru doživljavao je baš kao umetnost, svojevrstan patriotizam, a to sve ukupno zove se i čovekoljublje. Zato se Miloš Drizić i do dana današnjeg pamti u pričama koje već postaju i urbana legenda.
„U Nišu su postojali fudbal, boks i rukomet. Otac mi je bio rukometni sudija, a majka se bavila atletikom. Dakle, imam tu neku sportsku genetiku. Opredelio sam se za fudbal, a bio sam reprezentativac Srbije u košarci, imao sam lep učinak i u rukometu, bio sam levak, imao visinu, ali fudbal mi je bio opsesija. Rođen sam blizu stadiona u Nišu, tu su bili moji fudbalski idoli, otac me vodio na sve utakmice. Imao sam san, da zaigram za Radnički i da postanem profesionalni sportista. Inače, od malih nogu bio sam zvezdaš. Imao sam tri velika sna, dosanjao sam ih. Postao sam prvotimac Radničkog, zaigrao sam za Crvenu zvezdu i reprezentaciju i odigrao sam nekoliko utakmica pred sto hiljada gledalaca. Pamtim derbi od 17.septembra 1989.godine kada je Dragan Džajić ušao u svlačionicu i rekao da je oko 20.000 gledalaca ostalo ispred ulaza, nije više bilo mesta. Svih sto hiljada duša ušlo je na našu voljenu Marakanu. Samo na jugu bilo je 36 hiljada prodatih karata. Pobedili smo, Vladan Lukić postigao je gol u poslednjim trenucima. Tako da su mi se svi moji dečački snovi ostvarili“, priča Drizić.
Proveo je šest sjajnih sezona u Radničkom iz Niša, odigrao stotinjak utakmica, postigao šest golova. Bio je deo evropskog Radničkog. U to vreme „Real sa Nišave“ značio je nešto na međunarodnoj sportskoj sceni.
„Bio sam najmlađi u ekipi, sa 20 godina. Trebalo se prvo izboriti da budeš standardan u Radničkom iz Niša. Mislim da smo imali half liniju koja je bila među dve ili tri najbolje u Jugoslaviji. Vojinović i ja, dva centarhalfa, ali treba znati da sam ja na putu do dresa broj 6 izbacio iz ekipe Simonovića i Panajotovića, dva sjajna igrača i čoveka. Mislim da smo Vojinović i ja u toj neviđenoj borbi bili najbolji tandem u državi. Stigla je i satisfakcija, pošto smo Obradović i ja našli se na širem spisku reprezentacije Jugoslavije pred SP u Španiji. Igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Rumunije kao gosti. U Španiju su otišla druga dva igrača koji nisu bili u boljoj formi od nas, ali razumem i to, drugačije se to tada radilo. Radnički je tada bio hit u Evropi, ušli smo u polufinale Kupa UEF-a, na Čairu smo pobedili Hamburger koji je tada možda imao najbolji tim u Evropi. Jer, sledeće godine bili su evropski i svetski klupski prvak. Radnički je dva puta nerešeno igrao protiv reprezentacije Hondurasa koju je Jugoslavija u Španiji teškom mukom dobila. Bili smo na turniru sa Realom, Saragosom, Kadizom. Pobedili smo Saragosu, ja sam bio strelac, a to je istorija negde zapisala. Dakle, Radnički je bio preozbiljna institucija i u evropskim razmerama, ako se zna da smo tada dolazili iz jugoistočne Evrope, iz komunizma i tako dalje“, nastavlja Miloš Drizić.
Postao je rasni strelac u timu Sutjeske, a u Nikšiću je proveo dve sezone. Provereno, baš ga cene u tom delu Crne Gore.
„Bio sam u Nikšiću nepune tri godine. To je specifičan grad koji je meni najomiljeniji, jer odgovara mom mentalitetu. Tamo nema sredine, ili si do neba ili si golo dno. Ljudi su me zavoleli i ja njih. Supruga mi je iz Nikšića, iz Baletića, majka mi je iz Nikšića, iz Perovića. Baš me narod tamo primio fenomenalno. Imao sam sreću da sa Radničkim dođem do polufinala Kupa UEF-a onda i Sutjeska u to vreme ostvari najbolji plasman u istoriji jugoslovenske lige. Miloš Bursać i ja tada smo se nadavali golova. Vreme provedeno u Sutjesci ostaće mi u najlepšim sećanjima, stekao sam dosta prijatelja. Mnogo volim Nikšić. Tamo sam dobio žuticu, ali sam preboleo i nastavio igrati. Godine u Nikšiću provedene ostaju za nezaborav“, dodaje on.
Stadion kraj Bistrice zamenio je Banjicom. Kružio je oko Marakane kao kiša oko Kragujevca, ali je pre dolaska u Crvenu zvezdu nepune dve sezone bio deo Rada, sve u vreme kada su „građevinari“ stigli u Prvu ligu Jugoslavije.
„Rad je za mene dao preozbiljan novac. Ja sam imao završen posao sa Hajdukom, ali Sutjeska me platila najvećim jugoslovenskim transferom u tom trenutku. Onda je Rad priča za sebe, igrao je u Evropi. Potom dođem u Zvezdu, a tamo Šeki, Džaja, Cvele. Stvarao se vrhunski tim Zvezde, došao je Zoran Vujović, ja, Dragi Kanatlarovski, iz vojske se vratili Dejan Savićević i Darko Pančev. I u Radu mi je bilo prelepo. Odgovarali su mi igrači, ali i ljudi koji su vodili taj kolektiv. I to je za mene fenomenalan period“, priseća se Drizić.
Zvezdin delija postao je 1989.godine. Postigo je jedan gol, protiv Žalgirisa, pre 33 godine. Kaže da je za njega Crvena zvezda i tada i sada velika dragocenost.
„Crvena zvezda je institucija neviđenih razmera. Više miliona ljudi navija za taj klub. Svaki trening Zvezde u moje vreme pratilo je više hiljada gledalaca. Stekao sam uslove da idem u inostranstvo, imao sam punih 28 godina, ali dobijem poziv da dođem u Zvezdu. Predložio sam da dovedu Duška Radinovića. Došao je Belodedić, Vujović. Imali smo tim za velika dela. Stojanović, Jurić, Marović, Kanatlarovski, Najdoski, Drizić, Prosinečki, Savićević, Pančev, Stojković, Mrkela. Bio je tu i Stošić, Lukić. Eliminišemo Galatasaraj, pa Žalgiris, pa razbijemo Keln u Beogradu, a tamo nas krenu maleri sa povredama, te je Zvonko Milojević sa 17 godina stao na gol. I Pančev je bio povređen. Imali smo tri zicera. Prvi pogodak Keln dao da je lopta ranije bila izašla iz igre, a treći gol iz debele ofsajd pozicije. Sledeće godine Zvezda je bila prvak, ali i tada smo mogli da uradimo mnogo. Ja sam u Zvezdu došao sa 17 godina, ali desilo mi se nešto u Australiji, pa sam ponovo stigao u pravo vreme. Za mene je Zvezda najveći i najdraži klub na svetu. Neka i Partizana, neka bude jak, poštujem Partizan i sve njegove igrače“, podvlači Miloš Drizić.
Ostvario je lepu i inostranu karijeru.
„Da budem iskren, da nisam vraćen sa turneje u Australiji, verovatno bih ustalio se kod Branka Stankovića i ostvario daleko više, a imao sam 18 godina. Uprkos svemu, postigao sam mnogo. Jugoslovensku karijeru oplemenio sam. Zbog nokauta onog tipa u Kelnu bio sam debelo kažnjen, nisam mogao da nastupim u evropskim mečevima. Otišao sam u Španiju, pa u Škotsku, imam i četiri nastupa za Jugoslaviju. Ne žalim se, dobro je. Postigao sam mnogo“, priznaje Drizić.
Da mu je novac bio vredniji od slave, Miloš Drizić bio bi advokat, a ne fudbaler. U porodici gde su mahom svi akademski građani, supruga je studirala fiziku, da li ima neko ko će u najpopularnijem sportu da ponese titulu naslednika?
„Imam kćerku i zeta, žive u Švajcarskoj. U Ženevi je završila srednju školu, master studije i uskoro će poneti titulu doktora nauka. Imam unuku i unuka. On igra fudbal i mnogo voli fudbal, ali deda ga ne vozi na trening, ne bih voleo da ga opteretim psihički, da kao u mnogim primerima toj deci se prave ozbiljni problemi. Ima danas deset godina, igra u velikom ženevskom klubu , ima odlične uslove. Voleo bih da uspe, ali nisam opterećen. Mnogo je važnije da postane čovek, da bude na dedu, da ima karakter, da bude svoj. Ja sam jedinac, sve sam sam postigao svojom časnošću, nisam dvoličan, u oči sam životu gledao. U moje vreme sve je bilo ljudski i časno, o svemu je publika odlučivala. Nisu prolazili tatini sinovi, deda, baba ili politika da pogura. Mora se uspeh zaslužiti, jaka konkurencija je nešto zdravo i korisno. Jugoslovenska publika o tome je sve znala i nije se dala prevariti, a nije ni trebalo varati“, ističe Miloš Drizić.
Jedan od njegovih najvećih prijatelja je i nekadašnji saigrač Dragan Stojković Piksi, ali i Dejan Savićević...
„Igrali smo zajedno u Radničkom, kasnije u Zvezdi. Najbolji igrač sa kojim sam igrao. Deja Savićević je najbolji individualac, a najkompletniji igrač je Piksi. Odeš u Nagoju, pa budeš prvak, pa kao trener prvak. Imaš sve moguće uspehe. Dođe za selektora kada bi malo ko došao i bio tako uspešan. Da igračima prava zaduženja, izdigne Mitrovića i sve druge maksimalno, lepo skocka tim, ofanzivna taktika. Odem u Lisabon , pogodim rezultat i kažem da je to ’najveća pljačka’, da bez ispaljenog metka uzmeš 12 miliona evra. To je, istovremeno, najveća sahrana fudbala u Portugaliji. Svih 60 hiljada ljudi odlazi sa stadiona kao sa sahrane, a Ronaldo bio potpuno slobodan i bezopasan. Stojković je od jedne demontirane ekipe napravio kolektiv koji diše istim plućima, misli istom glavom i ima samo jedan cilj – napasti i pobediti. Dragan Stojković je doneo veliku radost ljudima u Srbiji i u Republici Srpskoj“, zaključio je nekadašnji fudbaler.
Miloš Drizić, i iz današnje vizure sveta kojeg živimo, života koji trošimo, ostao je veran svom snu, jer kad smo budni svi imamo isti svet, a kad sanjamo, kao što ga je sanjao i proživeo Miloš Drizić - to se onda zove fudbalski život koji ima svrhe i smisla.
Ima, Miloše, ima…