Војин Ћетковић и Иван Ћурковић

Свако сања само свој сан; тамо далеко, а никад ближе него вечерас у Бањалуци у предвечерје фудбалске светковине „Дан фудбала Републике Српске“.

Свет сутрашњице припада онима који очекују радост, тек кад су распевани и раздрагани Италијани у питању.

Ноћ пре, у Напуљу, у полуфиналу олимпијског фудбалског турнира 1960., пред 70.000 сведока, шешир Михајла Андрејевића – Андрејке био је од сувог злата, јер је из њега председник ФИФА Тенли Раус извукао цедуљу на којој је писало Југославија. На стадиону гробна тишина, домаћини тужни, Југословени раздрагани, по повратку у олимпијско село у Риму славили су до самог јутра.

Актер тог двобоја Велимир Вељо Сомболац 40 година касније, Бањалуку је засипао снег, први пут у животу прича ову причу:

-С нама је славио и селектор Александар Тирнанић, али није било чика „Андрејке“, неко је питао за њега и још брже заћутао! Није га било целу ноћ, до касно послеподне. Појавио се на утакмици са Данцима, био је озбиљан и помало утучен, мало је с ким причао…

Осврће се и сам Сомболац лево – десно, онда наставља своју причу:

-Кад смо се вратили у Југославију са златом, победивши Данце у финалу 3:1, били смо хваљени и слављени, ишли смо с пријема на пријем, а тајно се причало између осталог и у мом Партизану, да је доктор Андрејка после меча са Италијанима отпутовао у Торино да посети већ тешко оболелог Мошу Маријановића, којег је нова комунистичка власт доживљавала као емигранта. Била је храброст одлучити се на такав потез какав се одлучио чика Андрејка. Говорило се да је звао и Тирнанића да иде с њим, а овај није ништа одговорио. Кажу да „Андрејка“ никад и нигде није причао о одласку у посету Моши, а био је такав ауторитет да сам уверен да нико није имао ни храбрости да о томе с њим разговара…

Минуле су године, у међувремену и Велимир Вељо Сомболац отпловио је у своје вечно море, а минулих дана, у опуштеној атмосфери с песмом и бројним стилским и фудбалским причама, са филмским „Андрејком“ Војином Ћетковићем друговао сам у Бањалуци и причао о бројним филмским ситуацијама дочаравајући Монтевидео 1930.године. Одустао сам о препричавања Сомболчеве приче, али сам пажљиво слушао Војина шта су њему док се припремао за снимање „Монтевидеа“ причали они који су познавали „Андрејку“, пре свих Мирослав Ћиро Блажевић:

-Ћиро је говорио да су најугледнији челници и ФИФА и УЕФ-а „Андрејку“ доживљавали и поштовали као највећег господина у фудбалу. Био је заиста нешто посебно, познавао сам га и ја и искрено му се дивио. Господин прве врсте. Ово што ти говорим ја, рећи ће ти сваки истински хрватски фудбалофил од ауторитета као што је био Звоне Морнар, Младен Делић, Ивица Хорват, Бернард Вукас… Велику си, момче, одговорност преузео, али ја верујем да ћеш је оправдати на врхунски начин.

Сутрадан, на „Дану фудбала Републике Српске“, у препуној концертној дворани Банског двора уз пригодну беседу Војин Ћетковић уручио је славном голману Ивану Ћурковићу „Златну повељу Михајло Андрејевић – Андрејка“, уз пригодну беседу, потврђујући и своју личност да је поштено срце први благослов, а глава која мисли и воли људе други ништа мање велики. Отуда и онолика захвалност великог Ћурковића, са такође моћном причом о Андрејки…

Имају људи, управо као Војин Ћетковић и Иван Ћурковић, чији је осмех очију искренији и моћнији него онај са усана.

Непоновљиви Михајло Андрејевић – Андрејка путуј с Богом, јер што више говоримо, и о теби и о себи, све више смо сами у времену којег данас на разне начине најчешће туробно и жалосно живимо.

Томо Марић и Војин Ћетковић

Освајачи олимпијског злата

Они који су сарађивали са Михајлом Андрејевићем – Андрејком кажу да никад није фудбалу прилазио претенциозно, али је био поборник поступности и стручном праћењу младих даровитих фудбалера. Захваљујући највише њему, шездесетих година минулог века одабрана је група сјајно талентованих играча: Шошкић, Видинић, Јусуфи, Сомболац, Дурковић, Васовић, Поповић, Шекуларац, Галић, Јерковић, Скоблар, Мујић, Ковачевић… од којих ће израсти златни олимпијски тим, вицепрвак Европе у Француској, четверопласирана репрезентација света у Чилеу, а београдски Партизан 1966.године постао клупски вицепрвак Европе. Михајла Андрејевића – Андрејку посебно је ценио велики стручњак Миљан Миљанић:

-Он је сигурно један од највећих фудбалских ауторитета у свету које је имала Југославија. Уз то, био је врхунски и лекар, он је инсистирао да сви клубови имају медицинске тимове и да на најстручнији начин воде бригу о здрављу фудбалера. Можда га нису увек и на најбољи начин схватили, баш као што и бива са вансеријски даровитим људима.

Био је Звездаш

Михајло Андрејевић – Андрејка, кажу, био је велики звездаш, али то никада није испољавао на клубашки начин. Напротив, упозоравао је Звезду да мора пратити светске трендове у фудбалу и да јој параметар буду највећи европски и светски клубови. Колико га је Звезда у свему томе и послушала, кроз бројне своје генерације, можда најбоље говори истина да је Звезда данас далеко испред свих других клубова некадашње Југославије.