Aleksandar Đorđević u dresu Partizana

BANJA LUKA – Aleksandar Đorđević bio je talenat koji je obećavao mnogo. Mnogo je i postigao, ali fudbalska javnost očekivala je i više. Nastupao je za Partizan, kruševački Napredak, Rudar iz Pljevalja, više inostranih klubova. Danas živi i radi na Farskim ostrvima

Bio je kapiten „čileanaca“ koji su 1987.godine postali juniorski šampioni sveta, a nije putovao u daleku zemlju. U dresu Partizana izgarao je do poslednjeg daha. Beograd i Srbiju neizmerno voli, ali živi i radi daleko od njih. Sve je to život, on je dirigent,  mi samo igramo. Naš gost bio je Aleksandar Đorđević, nekadašnji defanzivac, pa vezni fudbaler Partizana, kruševačkog Napretka, Rudara iz Pljevalja, Gorice, Zvezdare i još jednog broja , mahom inostranih klubova.

„Srdačan pozdrav svim vašim čitaocima. Svako dobro svima želim“, prvo je što je „sasuo“ u telefonsku slušalicu.

U kvalifikacijama za međunarodnu scenu za mlade predvodio je svoju generaciju i bio njen kapiten. Međutim, nije bio među „čileancima“ kada je Jugoslavija postala šampion sveta  za juniore. Postoji i razlog zašto nije putovao u daleku zemlju.

„Greška iz mladosti svemu je kriva. Bio sam neobuzdan, adrenalin pojačan. U nekim utakmicama pravio sam ono što nisam smeo. Na meču protiv Istočne Nemačke dobio sam crveni karton. Ništa se ne može promeniti. Silno se kajem , ali za sve je sada kasno. Ostaću zauvek tužan što nisam išao u Čile“, priča Đorđević.

U svom Partizanu najbolje partije pružao je u večitim derbijima. Dragan Stojković Piksi i nije se nešto naigrao dok ga je čuvao on. Mnogo su tada značile pomenute fudbalske svetkovine.

„Ja sam Partizanovo dete. Kada se igraju večiti derbiji Partizanova deca ostavljaju na terenu i srce i dušu. Piksi na jednoj, a ja na drugoj strani. Mislim da smo tada imali bolji međusobni skor od Zvezde. To je samo zato što je za Partizan tada igralo mnogo njegove dece. Dragan Stojković Piksi je velikan, uvek sam ga poštovao, ali na terenu se nismo poznavali“, otkriva on.

 „Partizan lavljeg srca“ postao je u onom porazu od Seltika 5:4 i plasmanu dalje. Jedan gol postigao je Aleksandar Đorđević, a zbog načina na koji se radovao i danas leđa pomalo škripe.

„To je istina. Postigao sam gol i načinio salto. Tako nespretno sam to uradio, da me leđa često bole. Tada nisam razmišljao, u tom trenutku šta radim, bio sam silno srećan. To je jedna od mojih najboljih utakmica i tada najbolja utakmica Partizana. Sve je za nezaborav“, priseća se Đorđević.

A Fljamurtari? Šta se tamo dogodilo, pa da favorit i autsajder izmenjaju uloge? Kako zaboraviti Valonu?

„Njega ne možemo da zaboravimo. U Valoni smo izgubili sa 2:0, a ja sam postigao autogol. Bili smo bolji, ali smo poraženi. Imali smo šanse, nismo postigli golove, oni jesu i zato smo eliminisani od Fljamurtarija“, sa gorčinom priča on.

Bio je štoper, pa igrač u manevarskom prostoru. Verovalo se da će biti pravi pravcati naslednik Nenada Stojkovića. Nije to postao!

„To ste dobro rekli, to je tako, to je živa istina. Nisam postao Nešin naslednik zato što mi je uvek nešto drugo bilo preče. Voleo sam fudbal, ali da sam malo ozbiljnije bio okrenuto ka profesionalnim obavezama sigurno da bi sve drugačije izgledalo“, nastavlja Đorđević.

Zlatne partije u večitim derbijima nisu ga odvele u vodeće evropske klubove, nego u kruševački Napredak, a onda u Južnu Koreju, Australiju, Crnu Goru, kratak boravak u Zvezdari i Partizanu, pa Švajcarska i na kraju Farska ostrva.

„Zadovoljan sam svojom karijerom i brojem odigranih utakmica u Partizanu. Vratio sam se u Partizan jednu polusezonu i to govori da sam nešto postigao za klub. Nije mi loše, nije mi loše bilo ni ranije. Zadovoljan sam“, priznaje Aleksandar Đorđević.

Nema mnogo naših ljudi na Farskim ostrvima, nema mnogo ni sunca tamo. Za njega važi ona – živ se čovek na sve navikne...

„Sve ove 22.godine koliko sam na Farskim ostrvima govore mi da sam našao pravu zemlju za život. Sve je ovde dobro. Sve dobro osim vremena. Često je tmurno, sveže, kiša. Inače, ovde sam trener i to ostajem biti“, priča on.

Njegov Partizan danas nije ono što je bio. Povuci – potegni, pa tako skoro svaki put u poslednje vreme. Mnogo ga, priznaje, to pogađa.

„Gledao sam košarkaše Partizana i vidim da je Željko Obradović to dobro posložio. U fudbalu je malo drugačije. Da ima više dece kluba bilo bi boljih rezultata Partizana. U drugim sportovima stranci mogu biti presudni, ali u fudbalu ne. Čudi me da nema više Partizanove dece, niko za taj klub neće izgarati kao oni koji su deca crno – belih“, u čudu je Đorđević.

Nekako prednost dobiju inosrani igrači, pre nego sopstvene snage. Tako je i u nekim drugim klubovima. Ili je makar slično.

„Mnogo više naše dece treba da bude. Svi timovi bili bi bolji, ali da ta deca ne idu sa 17 ili 18 godina. Treba da odlaze u inostranstvo sa nekih 24 godine. Liga bi nam bila bolja, klubovi kvalitetniji, fudbal na znatno višem nivou, pa bi i gledaoci dolazili da prate. Imali bi i jaču reprezentaciju. U moje vreme pre 28.godine nije se moglo ići vani“, tvrdi Đorđević.

Nema mnogo bivših saigrača Parnog valjka  u svom telefonskom imeniku.

„Čujem se sa Bajrom Župićem, sa Milkom Đurovskim i nekim momcima koji su bili u Partizanu, a mlađi su od mene. Jednom godišnje okupimo se u Beogradu. Mislim na onu generaciju omladinaca Partizana koji su dve godine u nizu bili prvaci Jugoslavije. Evociramo uspomene, družimo se i život teče dalje“, govori on.

U svoje vreme drugovao je i sa igračima iz tabora večitog rivala.

„U ono vreme drugovali smo. Utakmica je nešto posebno, tada nema prijateljstva. Posle meča svi smo zajedno, popijemo piće. Sada smo na različitim stranama sveta. Put je svakog od nas odveo na neku stranu, ali kada sretnem te ljude bude mi drago“, priznaje.

U lepoj zemlji Srbiji ima bližih srodnika. Logično je očekivati njegov povratak kući.

„Završavam kuću na Farskim ostrvima. U Srbiju dolazim samo kao gost. Inače, dva puta godišnje dolazim u našu zemlju, posetim rodbinu i prijatelje. Živimo na Farskim ostrvima, cela porodica“, kaže Đorđević.

I naslednik je u fudbalu.

„Meni je sin fudbaler. Igrao je i u Ligi šampiona. Dakle, ima neko ko će da me nasledi. Meni je to familijarno. Verujem da će sutra biti i dobar trener, a ako mogu ja šta da pomognem vrlo rado ću to učiniti“, priča on.

Veruje da će Dragan Piksi Stojković odvesti Srbiju u Nemačku naredne godine. Smatra da tamo mogu  i BiH, Hrvatska, Slovenija, CG, možda i Severna Makedonija.

„Utakmice koje sam gledao daju mi za pravo da smatram da Piksiju treba dati veliku šansu. Da budemo strpljivi. Kod nas često vole da menjaju selektore, a to nije dobro. Verujem u uspeh Srbije. I Hrvatska igra dobro. I BiH bi mogla u Nemačku. I Slovenija je solidna. Crna Gora ima par dobrih igrača, ali mislim da nije reprezentacija koja bi bila kadra da nešto ostvari. U ovom trenutku ne treba mnogo očekivati od Severne Makedonije, mada se nikada ne zna“, zaključio je svoje kazivanje Aleksandar Đorđević.

Da ne beše onog obračuna sa Nemcem Matijasom Zamerom, kapitenska traka bila bi još dugo oko ruke i on bi predvodio zlatne mladiće u Čileu. I još stotinu podviga bi ostvario. Ovako skupa je pamet koja se iskustvom plaća. Pa, ipak, može da se podiči da je bio sjajan uvek kada je trebalo.I da mu prašina zaborava ništa ne može.

Aleksandar Đorđević – grobari ga pamte!

I vole...