Damior Vrabac

LJUBLJANA – Damir Vrabac igrao je za Sarajevo, pa za Iskru iz Bugojna. Bio je na pragu banjalučkog Borca, ali on se odlučio na vernost Olimpiji i u Ljubljani izgradio super dobru karijeru. Možda je presudno bilo i to što je njegov rođeni brat Dinko već bio član tima iz Ljubljane.

Lopte su mu imale i oči i dušu, tačnost i preciznost, završavale su najčešće tamo gde je on želeo, u mreži protivničkog tima. Fudbal je konzumirao srcem, ali nije sagoreo. Bio je plamen svake svetlosti što do uspeha vodi. Zato se toliko i pamti.

Rođen je 1962.godine u Velikoj Kladuši, ali živi u Sloveniji.

„U rodni kraj u poslednje vreme nešto i ne odlazim. Naša porodica se preselila u Sarajevo i tamo su počeli moji fudbalski počeci. Mada, prvo druženje sa ovom igrom bilo je u Krajišniku iz Velike Kladuše“, napominje Damir Vrabac.

Onda je to razlog da karijeru započne u Sarajevu, gde je proveo dve sezone, a ne recimo u Jedinstvu iz Bihaća, Borcu Banjaluka i drugim klubovima iz tog dela zemlje.

„Bio sam na radaru od Borca iz Banjaluke. Neki ljudi iz tog kluba hteli su me 1988.godine dovesti u Banjaluku. Nažalost, nije se to ostvarilo. Vukla me je Ljubljana i Olimpija, verovatno i zato što je u tom klubu igrao moj brat“, kazuje stariji od braće Vrabac.

Godine 1984.prešao je u Iskru. U Bugojnu je buknuo kao vulkan i doprineo da Iskra stigne u prvu ligu Jugoslavije. Doduše, nije dugo potrajalo, ali bilo je. I bedili su najveće jugoslovenske klubove. Primera radi, Crvena zvezda samo protiv Hajduka i Iskre ima negativan međusobni skor, a Vrabac je svestan toga.

„U to vreme Iskra je igrala u prvoj jugoslovenskoj ligi i tada su bili dobar fudbal i puni stadioni. Zvezdu smo pobedili u Bugojnu sa 2:1, a u prvom delu sezone u Beogradu bilo je 0:0. Ako se dobro sećam, bilo je i problema za Iskru, jer ko je ona da pobedi najbolji i najvažniji klub u Jugoslaviji“, ističe Damir Vrabac.

Sigurno, najbolje partije pružao je u Olimpiji. Tamo je odigrao više od 200 zvaničnih utakmica. Bilo je, pretpostavljamo, mečeva koje bi i danas da pozlati, koji se izdvajaju i bude ona najlepša sećanja.

„Bilo je utakmica koje ću uvek pamtiti. Pobedili smo Partizan za Bežigradom sa 5:1, dobili smo Hajduk sa 3:1 i ja sam postigao jedan pogodak. Zvezdu neću pamtiti po pobedi, izgubili smo od tadašnjeg evropskog i svetskog šampiona. Ipak, pamti se da sam igrao protiv Stojkovića, Pančeva, Belodedića, Šukera, Bobana, Jarnija i ostalih. Uspomene su uvek snažne i ponosan sam na taj period“, govori Damir Vrabac.

Mnogi su ga želeli videti u dresu reprezentacije Jugoslavije. Međutim, nije  igrao u klubovima tzv.velike četvorke, konkurencija je bila neviđena, pa do toga nikada nije došlo.

„Dok sam bio prvotimac Iskre, pozivan sam u amatersku reprezentaciju Jugoslavije koja se pripremala za OI i tamo sam proglašavan za najboljeg. Tu su bili Predrag Spasić, Fahrudin Omerović i još jedan broj jako zvučnih imena. Zaboravio sam reći da ću se uvek sećati kada smo dolazili u Banjaluku da se protiv Borca borimo za ulazak u društvo najboljih, stadion krcat, prštalo je na sve strane, fudbal iz snova“, nastavlja Vrabac.

Karijeru je završio u Izoli i ljubljanskoj Slaviji. Bilo je poziva iz Beograda, Zagreba ili Splita, možda iz nekog poznatog evropskog kluba. Ipak, njegov izbor bio je Olimpija. I samo ona.

„Bilo je poziva. Trebao sam 1992.godine, kada sam bio ocenjenjen za najboljeg igrača Olimpije, da pređem u Štutgart. Međutim, Olimpija je tražila veliko obeštećenje, pa od mog odlaska u Nemačku nije bilo ništa. Nisam zažalio, Olimpija je ostala moj klub. Nije mi žao. Ostao sam u Ljubljani, ostvario se kao čovek, fudbaler, trener. Zadovoljan sam što živim u Ljubljani“, priznaje stariji od poznate fudbalske braće.

Damir Vrabac fudbal je voleo, u toj igri uživao. Eto, ostao je u fudbalskom sportu i nakon aktivnog igranja.

„Trener sam. Završio sam trenersku školu. Radim u dečijoj fudbalskoj školi. Treniram decu od 1-4.razreda u dve osnovne škole. Uz to, treniram klub iz četvrte lige i pokušavam preneti svoje znanje i iskustvo na njih. Fino mi je“, govori Vrabac.

„Juga“ je imala nekoliko braće da su fudbal igrali: Čebinac, Musemić, Đurovski, Vujović, Bajović, Cvetković, Janjanin, Vrabac itd.

„Dinko i ja smo u Ljubljani. I on ima svoj život ovde. Svakodnevno se posećujemo, često pričamo o fudbalu. Odlazimo redovno na utakmice Olimpije i tamo vidimo Gregu Židana, Džonija Novaka. Komentarišemo igru i tako. Dinko više nije vezan za fudbal, ja jesam“, priča Damir Vrabac.

Njegova plodna karijera sigurno mu je donela mnogo prijateljstava od Triglava do Đevđelije. Možda često ne viđa stare drugare, ali sada nije teško da se kontaktira i neguje ono što je stvoreno pre nekoliko decenija.

„Nekako smo preko društvenih mreža u kontaktu. Dražen Ladić sa mnom je bio u Iskri. Bio sam u kontaktu sa Darkom Pančevom, Robijem Prosinečkim i još jednim brojem njih. Kada se vidimo popijemo piće, popričamo o našim zlatnim vremenima“, nastavlja Damir Vrabac.

Umereni je optimista da će C.zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo, Željo, Sarajevo, Olimpija, Borac… ostvariti nešto više na međunarodnoj sportskoj sceni.

„Jesam optimista, ali znam stanje u tim klubovima. U dva navrata Maribor je prošao određene krugove i stigao do Lige šampiona. Verujem da će pomenuti klubovi uspeti proći makar grupne faze. Navijam da prođu, tako se podiže popularnost fudbala. Žao mi je, a mnogi u Ljubljani isto tvrde, što se raspala jugoslovenska liga. Od toga ne možemo pobeći, takva je bila politička klima na koju mi nismo mogli da utičemo“, podvlači Vrabac.

Mnogi bi hteli naredne godine na šampionat kontinenta, ali u Nemačkoj će mesta biti samo za najuspešnije.

„Srbija i Hrvatska visoko kotiraju. Nadam se da će BiH i Slovenija početi da beleže bolje rezultate. Za Sloveniju navijam i njoj ne treba mnogo, ali došlo je do smene generacija. Rekoh, Hrvatska i Srbija uvek mogu da naprave odlične rezultate“, zaključio je Damir Vrabac.

Olimpija je nekada bila dragulj koja je svetlost isejavala protiv najvećih. Bedila je Partizan, Crvenu zvezdu, Hajduk, Dinamo, sve redom. Krajem osamdesetih i zato što je jedan od dirigenata munjevite igre bio Damir Vrabac.

Pravi umetnici vešto su igrali i bez muzike...