Ljubomir Vorkapić

NOVI SAD – Ljubomir Vorkapić je svoju plodnu karijeru započeo u Šparti iz Belog Manastira, ali je najsvetlije trenutke doživeo sa novosadskom Vojvodinom i beogradskim Partizanom. Danas je menadžer, pošto je u igračkim danima stalno ponavljao da trener nikada neće biti. 

Novosadska Vojvodina dva puta je bila osvajač titule u šampionatu Jugoslavije. Prvi put to se dogodilo 1966.godine u generaciji Silvestera Takača, Ilije Pantelića i drugih junoša. Ona druga, i poslednja, titula stigla je 1989.godine. „Lale“ su tada pobeđivale Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo, sve i svakog i prve prošle kroz cilj. Jedan od onih koji je barjak slave i trijumfa nosio širom nekadašnje zemlje bio je Ljubomir Vorkapić, fudbaler ofanzivnih zadataka i velike mogućnosti. 

Rođen je 19.februara 1967.godine u Osijeku. Nekako je logično bilo da iz Šparte iz Belog Manastira pređe u Osijek, ali njegovo fudbalsko stasavanje teklo je drugačije.

„Igrao sam u Šparti iz Belog Manastira, pa sam sa 18 godina otišao na služenje vojnog roka. Po povratku sam bio na pripremama Šparte. Meč je gledao tadašnji trener Vojvodine i raniji strateg vinkovačkog Dinama Tonko Vukošić. Utakmicu koju je on pratio ja sam odigrao bogovski i odmah je usledio poziv iz Vojvodine. Iste godine sam i stigao u Novi Sad“, pojašnjava Ljubomir Vorkapić.

On je sa Vojvodinom godine 1989.bio najbolji u Jugoslaviji. Maras, Mijić, Šapurić, Mihajlović, Vujačić, Jokanović, Mijucić, Punišić, Tanjga, Vujačić, Joksimović, Vorkapić i drugi, predvođeni legendarnim Milošem Šestićem, za kojeg po povratku iz Grčke nije bilo mesta u  njegovoj Zvezdi, mnogima su pomrsili račune. Konkurencija je bila jaka, ali imali su kvalitet za potvrđeni uspeh.

„To je bio spoj iskustva i mladosti. Nas mlađe predvodili su Miloš Šestić, Svetozar Šapurić, Čedo Maras. Taj spoj mladosti i iskustva doprineo je osvajanju titule. Naravno, zasluge pripadaju i treneru Ljupku Petroviću“, kazuje Vorkapić. 

„Šele“, taj mag fudbalske igre, tokom sezone u kojoj se vojevala bitka  za titulu bio je ljut na rukovodstvo Vojvodine što mu nisu dozvolili da se ponovo otisne u pečalbu. Umesto njega zaigrao je Vorkapić i sve je bilo kao iz najlepšeg sna.

„Sticajem okolnosti pozvan sam na tu utakmicu, pošto Šele nije putovao. Ne znam šta se u tom času zbivalo između njega i uprave Vojvodine. Počeo sam utakmicu, pobedili smo Velež u Mostaru sa 1:0 i tako sam svoje mesto u prvom timu zacementirao“, nastavlja on.

Iz tih setnih, divnih i davno prohujalih dana pamti se da su Vorkapić, Siniša Mihajlović, Miroslav Tanjga i Slaviša Jokanović krišom napustili hotel i otišli u diskoteku, ali Ljupko Petrović je tada često kontrolisao novosadske lokale, želeo je mir i profesionalizam, oboje su neophodni na putu do cilja.

„Sve je tako bilo. Mi smo iz karantina otišli u jednu diskoteku. Kada smo se vraćali, u hotelu je gorelo svetlo. Uhavtila nas je panika, mislili smo da su nas provalili. Međutim, setili smo se da je svetlo gorelo i kada smo odlazili. Bilo je niz anegdota na period koji je bio lep“, priča Vorkapić.

Ljupko u izvidnici, a oni u skrivanju iza muzičkih kutija…

„Ha – ha – ha – ha –ha... Kada je Ljupko ušao u diskoteku nama su javili i sakrili smo se iza zvučnika. Kada je on prošao kroz diskoteku i uverio se da nema nikog od fudbalera Vojvodine, mi smo izašli kada je opasnost prošla“, govori Vorkapić.

Jednom je izjavio da je igrao protiv mnogo vrhunskih asova. Među najvećim sa prostora Jugoslavije bili su Safet Sušić i Dejan Savičević, ali da je Dragan Stojković neka posebna dimenzija. Popularni Piksi je, u ulozi selektora, odveo Srbiju na prvenstvo kontinenta, pa će se nakon 24 godine posta naći u Nemačkoj.

„Smatram da je Piksi jedan od naših najboljih fudbalera svih vremena. To je moje mišljenje. On je dobar i kao selektor, preferira ofanzivni fudbal. Mislim da će to da urodi plodom. Drugačiju ćemo u Nemačkoj imati ulogu, odigraćemo drugačije nego u Kataru“, nada se Ljubomir Vorkapić.

I Daneta Kuprešanina iz Sarajeva smatrao je za virtuoza fudbalske igre čitavog regiona. Na zanimljiv način su Vorkapić i Kuprešanin obeležili jedan meč Sarajeva i Vojvodine.

„Igrali smo utakmicu po lošem vremenu. Pao je sneg, pa je teren očišćen i nije bilo lako igrati. Meč je posmatrao Ivica Osim i to je presudilo da pređem u Partizan. Poluvreme smo vodili sa 2:0, bio sam dvostruki strelac. Negde 15 minuta pre kraja trener me je izveo iz igre, pojačao je defanzivu. Otišao sam u svlačionicu, a nakon 15-ak minuta dolaze moji igrači i svi pognute glave. Naime, Dane Kuprešanin se razigrao, postigao je dva gola, Sarajevo je pobedilo sa 3:2. On je jedan od najboljih igrača protiv kojih sam igrao“, tvrdi Vorkapić.

Da nije bilo čestih povreda mogao je taj Kuprešanin da igra gde poželi.

„Bilo koji tim na svetu mogao je biti njegov, samo da su ga povrede mimoišle. Imao je tehniku, mogao je mnogo da trči. Izuzetno kvalitetan igrač, kreativan. Kao da je imao četvere oči, sve je video na terenu. Dobar udarac desnom nogom, odličan centaršut, apsolutno sve“, hvali kolegu Ljubomir Vorkapić.

Pamti se i anegdota sa Sašom Čurčićem u Njujorku.

„Došao sam kod Saše, spremali smo se na nekakvu žurku. Obukao sam odelo, kravatu, ali on mi kaže da ne mogu tako da idem. On me obukao ponovo i krenemo. U liftu nas pita žena da li smo mi muzički bend, ali mi smo rekli da smo fudbaleri i  nastupio je smeh. Možete misliti kako smo bili obučeni“, smeje se Vorkapić.

On je iz „Voše“ prešao u Partizan. Usledile su plodne godine i brojni uspesi. Ivica Osim je, kao mnogo puta pre i kasnije, znao šta radi.

„Ivica Osim je najbolji trener od svih koji su me trenirali. Sve najlepše što mogu da kažem o jednom čoveku, ja govorim o njemu. Veliki čovek i veliki trener. On je začetnik novog Partizana koji je preuzeo primat nad evropskom Zvezdom“, ističe Vorkapić.

Što se tiče inostrane karijere, igrao je u Španiji, Portugaliji, Grčkoj i Bugarskoj.

Onoliko dometa da se pamte.

„Iz Partizana sam otišao u Španiju, tamo odigrao šest meseci, onda sam tri godine proveo u Vitoriji, pa šest meseci u Almeriji. Potom sam otišao u Grčku, pa u Bugarsku i to je moj fudbalski put. Zadovoljan sam“, kaže Vorkapić.

Danas je fudbalski menadžer, a ne recimo trener. Doduše, nikada nije ni želeo da to bude.

„Kada sam okončao fudbalsku karijeru, položio sam B licencu i mislio sam da se bavim trenerkim pozivom. Ubrzo sam shvatio da to nije za mene. Zaplovio sam menadžerskim vodama i tu sam se  najbolje snašao i mislim da sam mnogim mladim igračima pomogao u njihovom razvoju i njihovoj karijeri“, smatra Vorkapić. 

Sin je igrao fudbal, a kćerka? Vidljiva je sportska loza Vorkapića.

„Sin je igrao fudbal. Počeci su mu bili u Vojvodini. Bio je mladi reprezentativac. Kćerka se bavi muzikom, živi u Majamiju. Iskreno se nadam da će nastaviti neku našu tradiciju, ne moramo svi igrati fudbal“, kaže on.

Prati zbivanja u „eliti“ Srbije. Partizan je na dobrom putu da prekine dominaciju Crvene zvezde…

„Svi se nadamo da će Partizan nastaviti niz. Prošle su ozbiljne godine od kako je Partizan bio šampion. To nama partizanovcima smeta, naravno. Ova godina je pokazala da Partizan može, da ima ekipu i veliku želju da ponovo osvoji titulu u Srbiji“, zaključio je Ljubomir Vorkapić.

Promenio je šest klubova, mislići na profesionalne izazove, ostavio duboke tragove i kada god se osvrne – imaće čime da se podiči. Ljubomir Vorkapić bio je, trajao je i - uspeo je!

I neka je...