Ivica Momčilović

BEOGRAD – Ivica Momčilović prve fudbalske korake načinio je u Crvenoj zvezdi, a kasnije bio član generacije koja je u Bariju postala prvak kontinenta. Odlikuje ga skromnost i retko se pojavljuje u medijima. Dugo je kao trener radio u Zvezdi, a danas pokušava kruševački Trajal da vrati u Prvu ligu Srbije.

Svaka priča o evropskoj Crvenoj zvezdi , onoj sportskoj porodici kojoj se klanjao ceo svet do crne zemlje, asocira na početak poslednje decenije minulog veka. I na stadion „Svetog Nikole“ i Bari, u Italiji. I svako je, sve do danas, čuvao u svojim srcu , glavi i duši nekog svog junaka iz one mitske majske noći. Jedan od njih nije „čovek iz senke“, nego je ravnopravni član najzlatnije generacije srpskog fudbalskog velikana. A uz to, lepo vaspitan u ranoj mladosti, navikao da ćuti i da radi za trojicu, da služi kao lep primer kako treba.

„Svim vašim čitaocima želim dobro zdravlje uspeh i sreću u Novoj godini. Posebno dobro raspoloženje i porodične radosti želim uz božićne praznike“, rekao je Ivica Momčilović, nekadašnji fudbaler sredine terena.

Ne priča mnogo, a imao bi šta reći. Takvi ljudi se teže pamte, ali duže traju. On je „šesta Zvezdina zvezda“, kao i svi koji su bili šampioni kontinenta. Ne krije da mu Crvena zvezda mnogo znači.

„Meni je Crvena zvezda sve. Odmah posle porodice je Zvezda. Moja druga kuća, moj drugi dom. Odrastao sam u Zvezdi i od detinjstva do 2020.godine bio sam deo Crvene zvezde“, govori Momčilović.

Poznato je da je rođen 4.oktobra 1967.godine u Bojniku. Da je  ta opština u Jablaničkom okrugu. Da se nalazi u slivu Pustе rеkе i ispоd Rаdаn plаninе. I da čini prirоdnu vеzu sеvеrоzаpаdnоg dеlа lеskоvаčkе kоtlinе sа gradom Leskovac i opštinama Lеbаnе i Меdvеđа. I da je sastavlјena od 36 naselјa. Međutim, nije Momčilović igrao fudbal u tim naseljima.

„Sa svojih šest godina došao sam da živim u Beogradu. Kada sam imao 12 godina stigao sam u Zvezdu i imao sam sreću i čast da me je dočekao veliki Dragoslav Šekularac. On me je primio u Crvenu zvezdu i prošao celokupan omladinski staž. Onda sam išao na kaljenje u Maribor, drugoligaša Jugoslavije. Tamo sam bio godinu dana i kao igrač Maribora dobio sam poziv u reprezentaciju Jugoslavije koja će u Čileu da postane šampion sveta. Od drugoligaških fudbalera samo smo Gordan Petrić iz OFK Beograda i ja iz Maribora dobili pozive. Nažalost, nisam putovao u Čile. Ipak, moje dobre igre doprle su do očiju i ušiju čelnika Crvene zvezde i na poziv Dragana DŽajića došao sam na dogovor u svoju Crvenu zvezdu“, priseća se Momčilović.

Kada je seniorska konkurencija u pitanju lep učinak ostvario je u Napretku iz Kruševca.

„Došao sam na razgovor kod Dragana DŽajića, sportskog direktora Zvezde. Upoznao me sa pokojnim trenerom Vladimirom Mirosavljevićem. Rekao mi je da idem u Napredak i ako u Kruševcu budem igrao kao u Mariboru da ću sa Crvenom zvezdom potpisati profesionalni ugovor. Sa Napretkom sam 1987/88.godine plasirao se u Prvu ligu Jugoslavije, a onda sam potpisao ugovor sa Zvezdom“, nastavlja Momčilović.

Godine 1990.prešao je u Crvenu zvezdu, tadašnjeg osvajača duple krune, kolektiv koji se spremao na svoj dug put do velikog cilja, osvajanja Kupa evropskih šampiona. 

„Godinu dana pre dolaska u Crvenu zvezdu služio sam vojsku u Mariboru. Dakle, ja sam iz vojske stigao u Zvezdu na početak priprema. Otišli smo na pripreme i svojim marljivim radom i zalaganjem izborio sam se za status među 16 igrača budućeg šampiona Evrope“, napominje Ivica Momčilović.

Nije se naigrao velikih evropskih utakmica, ali bio je tu, ako zatreba. Jer, nije bio čovek iz senke, nego deo tima koji proizvodi rezultate što mame ushićenja i sreću kod mnogih, a ni danas nisu svi svesni šta je tada osvojeno i koliki uspeh je postignut.

„Znao sam svoje mogućnosti i vrednosti. Međutim, Crvena zvezda je tada imala izvanrednu ekipu. Čast mi je bila da takvim igračima budem rezerva i čekam svoju šansu sa klupe“, skromno će Momčilović.

Crvena zvezda je 1991.godine postala i klupski prvak sveta. Da ne beše onih sankcija, igranja po evropskim metropolama umesto u svom Beogradu, Zvezda bi možda ponovila kontinentalni uspeh. Ovako se zaustavila na polufinalu evropske fudbalske elite.

„Ta generacija stvarala se godinama. U šali govorim da smo bili kao deca iste majke. Nije bilo ljubomore i pakosti. Ličili smo na jednu veliku porodicu. Mislim da je Zvezda bila na dobrom putu da ponovi uspeh iz Barija, ali sankcije su učinile svoje i zlatna ekipa se raspršila“, setno će Momčilović.

On je nakon sreće koja nije dugo trajala otišao do „Banjice“, da bude deo Rada. Popularnim „građevinarima“ dobro je došao, ali sudbina je htela da se ponovo vrati u svoju Crvenu zvezdu. Međutim, nije to bila više ista priča.

„Crvena zvezda je počela sa stvaranjem nove ekipe. Od tima iz Barija ostali su Duško Radinović, Goran Vasilijević, Vladan Lukić i ja. U tom trenutku Partizan je bio dominantniji. Mi smo u toj sezoni, pod dirigentskom palicom Milana Živadinovića, osvojili samo kup“, priseća se Momčilović.

Igrao je i večite derbije. Bajkovito je to tada izgledalo.

„Sa ove tačke gledišta, derbi je bio praznik najpopularnijeg sporta. Bilo je mnogo dobrih igrača u Hajduku, Dinamu, tuzlanskoj Slobodi, Veležu, Vardaru… Igrao se u to vreme pravi fudbal i nisu slučajno govorili da je jugoslovenska liga bila među pet najkvalitetnijih u Evropi. Ipak, mečevi Zvezde i Partizana bili su nešto posebno i nezaboravno“, tvrdi Ivica Momčilović.

Ostvario je sasvim solidnu inostranu karijeru…

„Mene je put 1993.godine odveo na Kipar u AEL iz Limasola. Trener je bio Tomislav Kaloperović, a od naših igrača bili su još Boban Kitanov iz Zemuna i Risto Pavić. Posle prve godine umesto Kaloperovića za trenera je došao stručnjak iz tadašnje Čehoslovačke, a onda je treći trener rekao da ja kao vezni igrač imam previsoka primanja, da je za klub bolje da se dovede napadač i morao sam da odem“, govori Momčilović.

Trenersku karijeru započeo je u Radu. Dugo je radio u svojoj Crvenoj zvezdi , i kao pomoćnik u prvom timu, ali i sa mlađim selekcijama. Čak se govorilo da dečaci koji su prolazili kroz njegov rad su nekako bili uspešniji i odlazili bi najdalje. Sve to činio je u dosta složenim vremenima, ali ispunjavalo ga je da  radi ono što voli i tamo gde mu srce stanuje, u Crvenoj zvezdi.

„Trenersku karijeru počeo sam 2002.godine i u Radu sam bio do 2006.godine. Preuzeo sam generaciju 1994.godište. Uroš Đurđević napravio je karijeru, kao i Vukan Savićević. Onda sam preuzeo godište 1993.sa Filipom Stojkovićem, sa Mićkom Mijailovićem. Onda su me prebacili na generaciju 1995. Nemanja Maksimović postao je reprezentativac, Veljko Simić ima sasvim dobru karijeru,  Filip Janković mnogo je obećavao u tom uzrastu, ali nije napravio karijeru kakvu su mu svi predviđali. Zadovoljan sam s tim momcima, vidi se moj rad“, ponosno će Momčilović.

Trenutno je šef stručnog štaba Trajala iz Kruševca. Cilj je povratak „Gumara“ u Prvu ligu Srbije. Lako se može dogoditi da u „Lazarevom gradu“ čuju se  šampionske pesmice.

„Kada sam preuzeo Trajal, zahvalan sam predsedniku Vladanu Gašiću, prioritet je bio da se vratimo u Prvu ligu Srbije. U svim segmentima, u organizaciji, Trajal zaslužuje da bude najmanje prvoligaš“, podvlači on.

Može se reći da Ivica Momčilović voli duže da spava. Možda počne da sanja da je glavni trener Crvene zvezde, pa se jednog dana ti snovi i ostvare.

„Dugo spavam, ali pošto sam dete Crvene zvezde imponuje mi to da se razmišlja da budem trener Zvezde. Ja bih najviše voleo da budem trener tog kluba. Na meni je da vredno radim, a na ljudima koji vode klub je da procene da li sam ja rešenje za trenera Crvene zvezde“, zaključio je nekadašnji fudbaler.

Razgovor sa Ivicom Momčilovićem nije puko listanje prošlosti. Nije ni svojevrsna potera za velikim sećanjima. Ivica Momčilović je čovek o čijem dosadašnjem životu i radu može da se napiše velika knjiga, a njega je toliko malo u javnosti. Njegova skromnost je ogromna, a novinarska nemarnost još veća. Ako i liči na to da je Ivica Momčilović dugo se skrivao u sebi, godine uspomena na njegove i uspehe Crvene zvezde neumitno idu jedna za drugom. Zato je on na novom putu, u novom dokazivanju.

Da i guma može biti od pamuka mekša…