FK Crvena zvezda 1976/77.godine. Foto: Fejsbuk

NIŠ – Aleksandar Panajotović je u Crvenu zvezdu stigao iz Radničkog iz Pitora. Imao je nesuglasice sa Miljanom Miljanićem, pa je odlučio da najtrofejniji srpski klub zameni za Radnički iz Niša. U gradu kraj Nišave pružao je super dobre partije, a njegov Radnički dogurao do polufinala Kupa UEF-a.

Nesuđeni rukometaš uspeo je da igra i za Crvenu zvezdu, da dogura do polufinala Kupa šampiona, da nosi dres U 21 i seniorske reprezentacije na Mediteranskim igrama, ali nikada nije uspeo da izgradi inostranu karijeru.

U Pirotu je rođen 28.januara 1952.godine. Kao dete se selio u Kruševac, pa ponovo u Pirot. Mnogi su verovali da će uspeti u drugom sportu. Rukomet je zamenio fudbalom.

„Igrao sam rukomet od petog do osmog razreda. Znači, sa trinaest godina igrao sam za prvu ekipu Pirota, tada drugoligaša. Imao sam dosta uspeha. Za reprezentaciju škole na brojnim takmičenjima bavio sam se atletikom, fudbalom, rukometom, a nastavnica fiskulture nagovori me da pređem na fudbal. U prvom razredu gimnazije dobio sam opremu da idem u Leskovac da igram za omladince Pirota. Registrovali su me bez mog znanja. Postali smo prvaci Srbije, a ja najbolji strelac. Zbog situacije u Čehoslovačkoj, pet ili šest seniora podignuto je na vojnu vežbu, pa se ukazalo mesto u timu za mene. Ušli smo u drugu ligu Jugoslavije, pa sam od Ante Biće Mladinića pozvan za mladu reprezentaciju Jugoslavije, davao i nameštao golove drugima“, započeo je svoj razgovor Aleksandar Panajotović.

Afirmisao se u Radničkom iz Pirota, mladoj reprezentaciji Jugoslavije, pa prešao u Crvenu zvezdu. Za pet sezona ubeležio je 186 nastupa, postigavši 81 pogodak.

„Bio sam navijač Crvene zvezde, a finansijski sam bolje mogao proći u Hajduku, Dinamu ili nekom drugom klubu. Potpisao sam za Zvezdu za pet puta manji novac, voleo sam Zvezdu. Zatekao sam Zorana Filipovića. Kada smo 1971.godine dogurali do polufinala Kupa evropskih šampiona, mogu reći da smo ispali pod sumnjivim okolnostima. Milajn Miljanić ne vrši nikakve izmene, ja na klupi sedim. Međutim, on mi kaže da sedim i da ćutim. Da smo stigli u finale, bili bi jači za Dragana Džajića i verovatno bi dobili tim Ajaksa. Velika nepravda“, seća se Panajotović.

Javnosti je poznato, bilo je nekih vidova sukoba između njega i Miljana Miljanića.

„Na jednoj prijateljskoj utakmici izvređao sam ga. I psovao sam ga. Onda me on suspenduje tri meseca i poslao me da treniram sa omladincima. Nije mi ukazivao dovoljno poverenja. Ili me pusti da počnem utakmicu, pa me menja na poluvremenu. Pravio je ono što je mene dosta nerviralo. Ipak, izgladili smo odnose pre njegovog odlaska u Real, 1973.godine. Kada je stigao Mihić za trenera, postigao sam najviše golova. Pojavio se Dušan Savić, pa su me poslali u vojsku, u novembru 1974.godine. I sve bez mog znanja. Služio sam 18 meseci. Odem u vojsku sa 84, a vratim se sa 104 kilograma“, govori Panajotović.

Igrao je nekoliko večitih derbija. Bilo je poraza i pobeda, tako je, uostalom, i u životu. Čini se da je večiti derbi njegovog perioda donosio više draži nego što je to slučaj u današnje vreme.

„Ti derbiji bili su dosta interesantni. Mi smo se međusobno družili, viđali po diskotekama, hotelima, po restoranima. Nije bilo svađe, išli smo pešice do Partizanovog stadiona, oni pešice dolazili na naš stadion. Nije publika vređala, pretila i psovala. Ovo danas je zlo i naopako. Zvezda sada izgubi, navijači sa severa prozivaju igrače. Partizanovi navijači su još gori i istrajniji. Šteta, ispašta fudbal“, nastavlja on.

Iz Zvezde je prešao u niški Radnički. Klub sa Čaira dogurao je do skoro završnice Kupa UEF-a. Njegove zasluge na tom uspehu su prilično velike. Jer, postigao je tri evropska gola za Real na Nišave.

„Te godine postigao sam tri, prethodne sezone tri pogotka. Praktično sam najbolji strelac Radničkog u Kupu UEF-a za te dve sezone. Došao sam u januaru 1977.godine i ostao u Radničkom do 1983.godine. Tada se praktikovalo da igrači potpišu ugovor na četiri godine. Sada se svakih šest meseci menja kompletan tim. Tada se nije moglo otići vani pre 28.godine. Sada se menjaju treneri svaka tri meseca, a moj Radnički je poznat po tome. Klubove trebaju da vode ljudi koji su iz fudbala. Malo je i publike. Na Čair dođe trista ili četiri stotine ljudi. U moje vreme obične utakmice posmatralo  je u proseku 8.000 gledalaca, a kada dođu Zvezda ili Partizan znalo je biti 20.000 duša. Bilo bi i više da je kapacitet stadiona bio veći“, priča Panajotović.

Poslednje godine karijere igrao je za Jumko iz Vranja i Napredak iz Aleksinca. Pošto je nastupao sa još 47 igrača u Crvenoj zvezdi, jedino on nije ostvario inostranu karijeru.

„Mogao sam u 25.godini ići u Ameriku, ali bio sam sprečen jer nisam imao 28 godina. Imao sam ponudu iz Bohuma da sa Trifketom Mihajlovićem odem u paketu. Nemačke novine su pisale da sam veteran i da imam 31.godinu, ali kada su videli pasoš shvatili su da je istina nešto drugo. Dalje, dobijem ponudu iz Škotske, dođu ljudi po mene, mogao sam da odem za 250 hiljada dolara, ali uprava Radničkog nije htela da me pusti. Onda smo pred SP u Španiji bili na turneji u Hondurasu. U povratku, svratimo u Španiju, u Kadiz. Trener Dimovski nije me stavio u ekipu. Potom, protiv Monpeljea me ostavi na klupi i ponovo mi propadne velika prilika za inostrani angažman. Bilo je još takvih situacija, gde su me menadžeri zavlačili i hteli da oni uzmu moju zaradu, da ja igram skoro za džaba“, nastavlja on.

Igrao je na EP za mlade 1974, sa Mediteranskom reprezentacijom osvojena je zlatna medalja 1971.godine...

„Imam zlatnu medalju sa Balkanijade i sa Mediteranskih igara zlatnu medalju. Na njoj sam bio najbolji strelac sa pet pogodaka. U toj reprezentaciji bili su Ćurković, Bora Đorđević, Pirmajer, Katić... Lepa i zlatna vremena“, zaključio je nekadašnji fudbaler.

Postigao je Aleksandar Panajotović mnogo u fudbalskom sportu, ali mogao je i više. Najčešće nije od njega zavisilo, ali upornost koja ga je krasila ipak ga je vinula u one sportiste čije zasluge za uspesima ne blede. Danas živi u Nišu i često prelistava po sećanjima i uspomenama.

Panajotović, foto: FK Radnički