Foto: FSS

LJUBLJANA – Radoslav Bečejac jedan je od poslednjih svedoka Partizanovog finala Kupa evropskih šampiona iz 1966.godine. I danas smatra da je sve moglo biti drugačije. Živi u Ljubljani, povremeno dolazi u Beograd, a duboku starost troši u društvu prijatelja.

Veliki događaji rađaju ništa manje učesnike. Briselsko finale Kupa evropskih šampiona, 11.maja 1966., iznedrilo je više njih. Real je savladao Partizana sa 2:1, ali ,pokazalo se, Partizan je bio blizu najviših dometa. Iako nije pokorio fudbalsku Evropu, uvek vredi saopštiti tadašni sastav: Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi,  Velibor Vasović (kapiten),  Branko Rašović, Ljubomir Mihajlović, Vladica Kovačević, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Mustafa Hasanagić, Milan Galić i Josip Pirmajer, trener je bio Abdulah Gegić.

Jedan od tadašnjih asova je Radoslav Bečejac, nekadašnji as zrenjaninskog Proletera, Partizana, Olimpije, Santa Fea i reprezentacije Jugoslavije.

„Sve vas pozdravljam. Sve vaše čitaoce stavljam u zagrljaj. Hvala vam što ste se setili mene“, rekao je na početku ove priče Radoslav Bečejac.

Rođen je u Žitištu, 21.decembra 1941.godine. Zdravlje ga dobro služi.

„Kada bi ovako potrajalo bilo bi u redu. Noge me dobro služe. Može se reći, sve je dobro koliko sam nakupio godina“, nastavlja Bečejac.

Više nego uspešnu karijeru započeo je u Proleteru. U „gradu sa Begeja“ odigrao je  175 zvaničnih utakmica.

„Tamo sam počeo kao dečak. Normalno, družili smo se. Fudbal je bio najpopularniji, ja i drugari rešili da igramo fudbal. Otišao sam u Proleter da se prijavim i tadašnji trener , čika Koča Kolarov, rekao mi je da dođem naredne godine, da sam sada mali. Otišao sam kući, mnogo sam plakao. Moj otac, koji je s njim radio u opštini ubedio ga je da me primi. Popustio je, rekao je da dođem narednog dana. Tako sam ja počeo u zrenjaninskom Proleteru“, priseća se Bečejac.

U Partizanu je odigrao 208 zvaničnih utakmica, postigavši 61 pogodak. Dva su iz 38.i 40.derbija. Dok je bio u Humskoj, odigrano je 8 večitih derbija, ali je skor 6 pobeda Zvezde i dva remija. Ističe da su lepše izgledali derbiji tada nego sada.

„Ovo danas je katastrofa. Ja to ne mogu ni gledati. Kada imate u vidu šta se sve događa, baš je grozno. U naše  vreme bilo je drugačije. Živelo se normalnije, bili su normalni odnosi između navijača , svi su sa nestrpljenjem čekali utakmicu. Ako pobedimo mi onda ih zezamo celu godinu, a ako oni slave onda oni nama to čine, ali sve je bilo drugarski. Nije bilo nikakvih incidenata na utakmicama“, govori on.

Titula iz 1965.godine pružila im je mogućnost  da se takmiče u Kupu evropskih šampiona. Padali su Nant, Verder iz Bremena, praška Slavija i Mančester junajted. E, Radoslav Bečejac bio je strelac protiv „ostrvljana“. Taj pogodak, prema sopstvenim tvrdnjama, jedan je od najdražih.

„Bilo je više bitnih golova, a taj je jedan od najvažnijih. Šteta je što smo tu finalnu utakmicu izgubili, ali šta da se radi. Tako je to u fudbalu“, kratko će on.

Došlo je finale 11.maja 1966.godine na briselskom Hejselu pred 55 hiljada gledalaca. Golom Vasovića poveli su, ali Amansio i Serena srušili su im snove. Da li su crno-beli tada imali kakvu šansu da postanu prvaci Evrope i kako bi na sve to gledao sudija, Nemac Rudolf  Kritlen, odnosno da li bi i on, da je rezultat u finišu meča bio drugačiji, možda počeo da se priseća pravila – privilegija velikih?!

„Ne znam kako bi se sudija u finišu ponašao da smo mi vodili. To kako smo izgubili, to je stvarno velika nesreća. Vasović je imao priliku da sruši Amansija, da načini faul, ali je bio fer i pošten fudbaler. On mu je pobegao i dao je gol. Neki su mišljenja da ga je srušio, možda bi penal bio poništen ili bi naš Šole to odbranio. Lako je bilo kasnije govoriti, teško je bilo pobediti u finalu. Real je veliki klub, ali mi smo nesrećno izgubili“, tvrdi Bečejac.

Govorilo se da je više od pola tima Partizana u danima pred finale prodalo se inostranim klubovima i da su mislima već bili u pečalbi.

„Tako je bilo, da. Skoro pola tima bilo je rasprodato. Sve se to odrazilo na rezultat finala protiv Reala“, smatra on.

Posle finala sa Partizanom Radoslav Bečejac prešao je u Ljubljanu i u dresu Olimpije odigrao oko 250 mečeva. U tom klubu ostavio je , takođe, neizbrisive tragove. Retko se događalo da se iz većeg Partizana pređe u manju Olimpiju.

„To su već ispričane priče. Kako se sve dogodilo oko mog odlaska iz Partizana. Bilo je kako je bilo. Sleteo sam u Ljubljanu i odigrao veliki broj utakmica. Kasnije sam bio trener prvog tima Olimpije, ali shvatio sam da to nije za mene. Odlučio sam da radim sa decom, da u njima formiram zdrave i čestite ličnosti. Nadam se da sam u tome uspeo“, priča Bečejac.

U Olimpiji je igrao zajedno sa svojim kumom Joakimom Vislavskim. Uvek se rado seća pokojnog Kimeta.

„Kime je moj kum i prijatelj za sva vremena. Šta da se radi, takav je život. Jedni odlaze, drugi ostaju, a uspomene se gomilaju“, setno će Radoslav Bečejac.

Godine 1973.prešao je u Kolumbiju, igrao je za Santa Fe iz Bogote.

„Odigrao sam samo šest utakmica, pa sam povredio ligamente. Ostao sam u dalekoj zemlji godinu dana i vratio se u Ljubljanu. Inače, Južna Amerika je takva, ljudi mnogo vole fudbal. Po povratku u Sloveniju počeo sam da se bavim trenerskim pozivom“, nastavlja Bečejac.

Prošao je sve reprezentativne selekcije Jugoslavije. Debi za seniorsku reprezentaciju imao je 9.maja 1965.godine na beogradskoj Marakani pred 60 hiljada duša u meču sa Engleskom, bilo je 1:1. Svoj 12.,ujedno i oproštajni meč od državnog tima igrao je 8.aprila 1970.u Sarajevu u meču protiv Austrije, takođe je bilo 1:1. Ceneći ko je sve tada igrao za selekciju zajedničke zemlje 12 je lepa brojka, mada sportisti uvek vole da kažu da je moglo biti i više.

„Duga je to priča. Kada sam prešao u Olimpiju, prva utakmica bila je u Beogradu protiv Partizana. Postigao sam pogodak u Humskoj i sve je počelo. Nakon utakmice su me vređali. Trebao sam ostati u Beogradu na pripremama reprezentacije. Rekao sam selektoru Rajku Mitiću da ne želim pred takvom publikom više da igram. Disciplinski sam bio kažnjen, pa pomilovan i kasnije sam odigrao još nešto malo za reprezentaciju“, priseća se Bečejac.

U porodici nema nekog ko se bavi fudbalom ili da voli fudbalske teme. Sa komšijama priča o sportu.

„Nažalost, jedini sam živ od rodbine. O fudbalu pričam sa društvom svojim. Mnogo ne pričam, pratim fudbal koliko mi odgovara, ali gledam ono što me zanima. Ne opterećujem se previše“, kazuje Bečejac.

Živi u Ljubljani. U rodno Žitište je prestao da odlazi.

„Nažalost, dugo nisam bio u rodnom mestu. Odem dva puta godišnje u Beograd. Tamo sednem sa Nenadom Bjekovićem. I on je iz Zrenjanina. Tamo sedim par dana, razgovaramo, evociramo uspomene o prošlim vremenima i to je to“, zaključio je on.

Radoslav Bečejac, za prijatelje Rade, bio je član zlatne generacije beogradskog Partizana. Zvali su ih „Partizanove bebe“.

Time je sve rečeno...