Foto: FSCG

PODGORICA – Današnji direktor u Fudbalskom savezu Crne Gore Mojaš Radonjić svojevremeno je bio izuzetan napadač i golgeter. Zvanično je najefikasniji strelac Budućnosti u Prvoj ligi Jugoslavije. Pripada onoj generaciji fudbalera čija slava ne bledi.

Bio je svojevremeno drugi strelac jugoslovenske fudbalske lige, a u Budućnosti iz tadašnjeg Titograda postao je najbolji strelac kluba svih vremena. I tada i sada biti prvi kod nas je izuzetno teško. Jednom rečju, čovek i sportista kojem su se mnogi divili.

Rođen je u Njegušima 23.februara 1949.godine. U Lovćenu je fudbalski prohodao.

„Kada sam navršio 18 godina otišao sam na odsluženje vojnog roka u Varaždin. Trajalo je godinu i po dana i bilo je u vreme invazije SSSR-a na Čehoslovačku. Zbog toga sam imao produženje vojnog roka za još dva ili tri meseca. Kada sam se vratio, 12 igrača Lovćena otišlo je u druge klubove ili su završili karijeru. Pojavila se grupa talentovanih igrača koji smo nastupali za omladinski pogon Lovćena. Tu je bio jedan Ivanović koji je bio daleko bolji u malom fudbalu. Kasnije od nas 12 čak jedanaest bilo je u protokolu od 16 igrača, samo se on nije izborio za taj status. Tada su bile drugoligaške divizije Sever, Jug, Istok i Zapad. Moja prva utakmica , bez priprema, bila je na Cetinju kada smo izgubili od Gošk Juga sa 2:0“, priseća se Mojaš Radonjić.

Sa Cetinja je i Ljuba Radanović, nekadašnji kapiten Partizana, junak onog istorijskog meča Jugoslavije u Splitu kada su srušeni Bugari.

„On živi u Belgiji, ali nakon smrti supruge često je dolazio na Cetinje, bar u poslednje vreme je tako. Ne bavi se sada fudbalskim poslovima, to su mu sinovi nasledili. Svaki put kada igra reprezentacija on je ovde. Vezan sam i za Lovćen, tamo je bila izgradnja stadiona i pomoćnog terena, a pošto sam član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza, sada i potpredsednik, onda sam ja direktno vezan za tu izgradnju. Tada se on i ja uključimo kada ima potrebe, koliko možemo da pomognemo. Taj stadion je trebao biti gotov, ali došlo je do promene vlasti, pa su radovi tri godine stagnirali. Nadamo se da ćemo iduće godine imati stadion sa 5.300 sedećih mesta gde će i A reprezentacija Crne Gore moći da igra“, nastavlja Radonjić.

U zrelim godinama prešao je u Budućnost. Taj tim tada je imao niz sjajnih asova.

„Kada je pokojni Varagić došao u Budućnost konkurisalo se za prvoligaško društvo. Tada sam igrao za Lovćen i angažovali su me da igram prvoligaški fudbal. Iako sam se bio opredelio da budem u drugoligaškom fudbalu kako bih mogao da idem vani, u Belgiju. Došao sam u Budućnost. Tu su bili Anto i Janko Miročević, Guza Vujović, Vukčević, Drago Kovačević, Bošković, Jovanović. Kasnije su došli golman Vujačić, Vorotović, Bakrač... Tada smo postali konkurentni i nema jugoslovenskih ekipa koje nisu kod nas poražene. Mislim da je tada najbolji igrač u Jugoslaviji bio Anto Miročević. Imali smo sjajne igrače, vrhunske tehničare“, ističe Mojaš Radonjić.

U sezoni 1980/81.bio je drugi strelac jugoslovenske lige sa 15 pogodaka. Da je bio  član Crvene zvezde ili Partizana, Hajduka ili Dinama verovatno bi brojke bile i uverljivije.

„Moja karijera bila je neverovatna. Za Lovćen potpišem šest godina. Pa se pojavi Sutjeska, pa Čelik i ništa od toga. Pojavila se Olimpija, pa Rijeka, pa zagrebački Dinamo i ništa nije završeno. Pa umesto u Belgiji završim u Budućnosti. Kasnije sam na intervenciju Tomislava Ivića trebao preći u Hajduk. I to se izjalovilo. Igrao sam u Grčkoj, pa se vratio u crnogorski fudbal, u Sutjesku. Nisam šutirao penale, a da jesam verovatno bi bilo četiri ili pet golova više na mom kontu. Ogromna je razlika biti prvi ili drugi strelac lige iz manjih klubova“, pojašnjava Radonjić.

U Budućnosti Titograd postao je  najbolji strelac kluba svih vremena u Prvoj ligi Jugoslavije.

„Nikada nisam bio opterećen tom činjenicom. U mom stanu malo je obeležja fudbalskih. Ne hvalim se da sam poseban tip igrača. Drugi pamte i imaju poštovanje prema mojim zaslugama u sportu. Brojni golmani i štoperi danas su moji prijatelji. Sada kada sam funkcioner u FS Crne Gore mnoga prijateljstva se obnavljaju, osvežena su i ponosan sam na tu činjenicu“, kaže Radonjić.

Budućnost je 1981.godine dogurala do polufinala Kupa Jugoslavije, gde je zaustavljena od  Veleža. Vorotović, Vlahović, Bakrač, Vukčević, Batrović, Miročević, Radonjić..., zaista sve sami velikani. Da su eliminisali Mostarce, ko zna možda bi u Beogradu u finalu savladali Željezničar.

„To bi nam bilo drugo finale. Prvo nam je bilo 1977.godine protiv Hajduka. Igrali su Peruzović, Šurjak, Katalinić itd. Imao sam šansu, imao je i Ante Miročević, nesrećno smo izgubili. Protiv Veleža smo izgubili 2:1, kasnije su oni osvojili takmičenje. Meč u Mostaru odigran je pod velikim nabojem, drugačije i nije moglo“, priseća se on.

U leto 1983.godine zaigrao je za Sutjesku. U Nikšiću se oduvek igrao dobar fudbal. Na stadionu kraj Bistrice proveo je dve godine, sve do penzionisanja. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu. Radio je u klubovima u Jugoslaviji, kasnije Crnoj Gori, pa Grčkoj i u Albaniji. Bio je menadžer reprezentacije Crne Gore do 21.godine. Gde je danas fudbal eks ju prostora, da li je na uzlaznoj putanji?

„Kada se pravi poređenje sa nečim što je bilo pre pedeset godina sve izgleda drugačije. Imali smo veliki fudbalski prostor, zvao se Jugoslavija. Danas su osnovane brojne škole fudbala, klubovi. Ne znam da li imamo dovoljno talenata. Malo vremena ta deca provode u igri. Vršimo analize, čitamo šta je kod drugih. U Holandiji svim fudbalerima, analize su pokazale, nedeljno nedostaje 20 časova igranja. Sada saberite koliko je to na godišnjem nivou, pa koliko je od 12.godine života do fudbalske zrelosti. Mi smo bili građeni tako da smo se bavili sa više sportova. Bio sam dobar skijaš, proganjali su me da budem rukometaš. Išla mi je odbojka, stoni tenis. Danas nije tako. Deca danas nemaju dovoljno selekcije po školama i klubovima. Treneri mlađih kategorija slabo su plaćeni, pa kada sve uzmete u obzir onda nemamo dovoljno igrača. Talenata imamo dovoljno, ali nemamo uslove da se razvijaju kako bi trebalo. U Evropi se zna, imaju kampove gde se hrane, treniraju, uče“, reči su njegove.

Mojaš Radonjić je među onim sportistima Crne Gore čiju slavu zaborav neće uspeti da pomuti.

I ne treba...

Mojaš Radonjić iz igračkih dana, Foto: fejsbuk