Stevica Kuzmanovski, Foto: Fejsbuk

BEOGRAD – Stevica Kuzmanovski bio je uspešan gimnastičar. Međutim, nakon jednog takmičenja i loma ruke opredelio se za fudbal i vinuo se među uspešne sportiste. Sa 20 leta stigao je u Partizan, ali u Humskoj nije ostvario zapaženi učinak. Kasnije je , u drugim klubovima, potvrdio fudbalsku klasu.

Defanzivac koji je često rešetao protivničke mreže. Možda je prerano došao u Partizan ili ga u taboru crno-belih nisu odmah prepoznali kao istinskog asa. Tek, u Humskoj je proslavio titulu šampiona Jugoslavije, pa krenuo u istinsko dokazivanje. I uspeo da potvrdi da se radi o pouzdanom štoperu koji je u ofanzivi često pogađao cilj.

Rođen je u Tetovu, 16.novembra 1962.godine. Logično, karijeru je započeo u Teteksu.

„Pre fudbala bio sam vrlo dobar gimnastičar. U to vreme, u Tetovu, bavio sam se gimnastikom na visokom nivou. Bio sam republički vicešampion. Na jednom takmičenju u Skoplju gde sam, sva su očekivanja bila, trebao postati jugoslovenski šampion, dan pred takmičenje polomio sam ruku. Dok sam to trenirao mnogi treneri zvali su me da treniram fudbal, ali ljubav prema gimnastici bila je jača od svega. Teška povreda ruke sprečila me da nastavim da se bavim gimnastikom. Inače, svakome bih preporučio da se bavi tim sportom, fantastičan sport koji stvara bazu, jednu strukturu tela i formira mentalitet da nakon 14.godine i gimnastike možeš da treniraš bilo koji sport i da budeš uspešan. Zato sam dugo trajao u fudbalu, a mogao sam još dve ili tri godine aktivno da igram. Elem, zahvaljujući prelomu ruke ja sam postao fudbaler“, ističe Stevica Kuzmanovski.

Stigao je u beogradski Partizan 1982.godine. Nije se naigrao, ali imao je povoda za slavlje. Jer, osvojena je titula šampiona Jugoslavije 1983.godine.

„U tim godinama, od te generacije, jedini sam bio reprezentativac Jugoslavije u mlađim selekcijama. Tu su bili pokojni Dragan Mance, pokojni Zoran Čava Dimitrijević, pa Zoran Arsić, golman Stanišić, Saša Lopičić, Zvonko Popović i niz drugih kvalitetnih igrača. Ubeležio sam oko 40 utakmica za omladinsku i za mladu reprezentaciju Jugoslavije. To je bila preporuka da budem priključen prvom timu. Po dolasku Miloša Milutinovića debitovao sam za Partizan, sećam se na našem stadionu protiv Budućnosti. Htelo se da tada osvojimo titulu. Dao sam Partizanu mnogo toga, samo je fudbal postojao u mojoj glavi, ali tada su se dogodile određene stvari, neki su odlučili da moj kvalitet nije za Partizan. Prilično revoltiran otišao sam, ispostavilo se da sam uspeo u drugim klubovima, pre svega u OFK Beogradu“, priča Kuzmanovski.

Punu fudbalsku zrelost doživeo je u Pelisteru. Potom je igrao u OFK Beogradu, pa u Radu, pa opet na staroj Karaburmi. Bilo je to lepo vreme, puni stadioni, iskrena prijateljstva i drugarstva.

„Na kaljenju sam bio u Pelisteru, ali najlepše mi je bilo u OFK Beogradu. Mnogo sam sazreo sa iskusnim vukovima drugoligaške scene. Pelister je tada bio treći, izgubili smo dah za Sutjeskom i OFK Beogradom. Sjajni čovek i trener Miloš Milutinović hteo je da dođem u Partizan. Moja uspešna karijera vezana je za OFK Beogradu, ali lepe godine imao sam i u Radu. Nisam hteo da odem iz Beograda. Mlad sam se oženio, tu su mi supruga i deca, pa sam za taj grad bio vezan. OFK Beograd mi je najviše prirastao za srce, u tom klubu doživeo sam najlepše momente“, otkriva Kuzmanovski.

Dubok trag ostavio je u Turskoj. Tamo je promenio četiri kluba.

„Najlepši fudbal u svojoj karijeri odigrao sam u Turskoj. Zvanično, dve godine bio sam najbolji libero turskog prvenstva. Otišli smo u Kodžaelispor Fahrudin Omerović, Miško Mirković i ja. Prve godine ostvarili smo senzaciju, da se takmičimo za Kup UEF-a, a na polusezoni bili smo prvi, ispred Galatasaraja, Bešiktaša, Trabzona. Onda sam prešao u Galatasaraj. Proveo sam pola godine, ali bio je veliki pritisak. Zašto nisu došla najveća svetska imena, nego ja. Novinari i navijači tamo glasno se čuju. Otišao sam u Galatu zbog Lige šampiona. Još sam promenio dva tima, Antalijaspor i Eskišehirspor. To je najlepši period moje karijere“, priznaje Kuzmanovski.

Sledi povratak u Rad, pa okončanje karijere u OFK Beogradu. Nisu ravnodušno na njegovu igru gledali u Crvenoj zvezdi, Hajduku, Dinamu, ali i Partizan je promenio mišljenje o njemu.

„Negde u početku moje karijere bilo je interesovanja Hajduka. Bio sam učesnik zimske i letnje škole fudbala u Medulinu. Sa golmanom Splićana Pudarom bio sam cimer. I Crvena zvezda bila je dobra opcija, ali na mojoj poziciji igrao je Boško Đurovski. Onda su u Tetovo došli ljudi iz Partizana i odveli me u Humsku. U mojim zrelim godinama Zvezda se raspitivala, ali nije ozbiljno da kažem da mogu odgovoriti njenim zahtevima sa 35 ili 36 godina. Nisam imao hrabrosti, nije bilo zgodno da budem libero tog velikana, ali drago mi je da su se interesovali. Mnogo mi je to značilo“, priznaje on.

Igrao je za mlađe selekcije reprezentacije Jugoslavije, ali za A tim nije ubeležio  svoje nastupe.

„Nisam bio blizu tog ostvarenja. Kada u to vreme ne postanete standardan igrač klubova ’velike četvorke’, teško vam je doći do reprezentacije. Doduše, tada je svaki klub imao po tri ili četiri asa reprezentativnog kvaliteta. Zaista, bila je paklena konkurencija. Međutim, imponuje mi da sam oko 40 nastupa imao za mlađe selekcije reprezentacije Jugoslavije“, nastavlja Stevica Kuzmanovski.

U njegovo vreme Rad je jurio za Evropom, a OFK Beograd, sećamo se, umeo da pobedi Crvenu zvezdu na njenoj Marakani. I da ne beše teških godina i prokletih sankcija, možda bi , pre svega, sa „romantičarima“ Kuzmanovski imao nastupe na međunarodnoj fudbalskoj sceni.

„Žao mi je što do toga nije došlo. Sa Radom sam uspeo kada smo bili četvrti u šampionatu Jugoslavije da izborimo Kup UEF-a. Bila je to fantastična sezona. Onda smo imali lepu priču OFK Beograd i ja, trenirao nas je legendarni Ilija Petković. Bili smo na kraju treći. Golman Karavajev, pa Terzić, Špoljarić, Đurđević, Mirković, kapiten Lončar... Jedna divna ekipa. Bili smo razdragani, veseli, igrali smo fudbal, ljudi koji su vodili klub bili su fantastični, onda je došla pobeda protiv evropske Zvezde na njenom terenu. Da su nam dali da igramo Evropu rival bi bio madridski Real. Sankcije, ničim zaslužene, sprečile su nas u tome“, priseća se Kuzmanovski.

Nekada davno Zvonko Varga, divni čovek i sportista, bio mu je saigrač. Onda mu je Kuzmanovski bio pomoćnik u OFK Beogradu. Bio je menadžer više klubova, između ostalih, i Slavije iz Sofije. Danas je u OFK Beogradu, povratniku u Super ligu Srbije.

„Ja sam iz kopački ušao u trenerske cipele. Zvonko Varga i ja smo u OFK Beogradu proveli godinu i po dana zajedno. Onda sam sarađivao sa Dragoljubom Bekvalcem, takođe divnim čovekom i trenerom. Kasnije sam samostalno počeo da radim. I u Bugarskoj i u Jermeniji imao sam dobre rezultate. Mislim da sam pošteno odradio sve što je od mene traženo. Sada u OFK Beogradu pomažem mladim i divnim momcima koji vode klub. Zavoleo sam OFK Beograd i raduje me da smo ove godine konačno se vratili tamo gde nam je mesto i verujem da ćemo tu dugo ostati“, zaključio je nekadašnji fudbaler defanzivnih zadataka.

Stevica Kuzmanovski više radi nego što govori. Malo ga je u medijima, što zbog drugih, što zbog njegove skromnosti. Ipak, ostvario je karijeru da mu se ljudi dive. Fudbalu je dao mnogo, on njemu takođe.

Oboje su na dobitku...

Iz igračkih dana; Foto: Fejsbuk