Šest u dresu Crvene zvezde: Foto: Politika, arhiva

 BEOGRAD – Rođen u Milosavcima kod Laktaša, odrastao u Staroj Pazovi, Miloš Šestić je zahvaljujući fudbalskom umeću vinuo se među građane planete. Danas poručuje: „Nema većeg zvezdaša od mene!“

Nije postao Zvezdina zvezda, a mogao je. Nije bio fudbaler Reala iz Madrida, a bio je po kvalitetu blizu toga. Neki su ga prozivali zbog stila igre, a on kao da im je slao poruku – svoju vi brigu brinite! Voleo je da zabije glavu u zemlju i dok su neki mislili da tada ne vidi ništa i nikog oko sebe, video je sve što je trebalo.

Jednostavno, Šele - velemajstor fudbalske igre!

Rođen je u Milosavcima kod Laktaša, 8.avgusta 1956.godine. Kako više nema srodnika u Potkozarju tako ne dolazi često u rodno mesto.

„Slabo dolazim. Tamo nema nikog od mojih i sve ređe dolazim. Ranije je to bilo drugačije“, kaže Miloš Šestić.

U fudbalu sve je krenulo od Jedinstva iz Stare Pazove.

„Tako je. Tu sam počeo sa 13.5 godina. Nakon godinu dana vrednog rada i treniranja prešao sam u Crvenu zvezdu“, dodaje on.

Seća se kako se obreo u Crvenoj zvezdi. Govorilo se da ga je htela Vojvodina, ali da je Miljan Miljanić bio brži.

„To je jedina istina. Na turniru republika u Zaječaru i Boru 1972.godine snimili su me iz Crvene zvezde. Istina, ja o tome ništa nisam znao. Odmah su stupili u kontakt sa ocem, a daleko od mojih očiju. Htela me Vojvodina, ali je ’Čiča’ bio najuporniji“, govori Šestić.

Za Zvezdu je odigrao 441.utakmicu, postigavši 108 golova. Osvojili su 4 titule prvaka zemlje i jedan kup, igrali u finalu Kupa UEF-a. Govorilo se da bi mogao da postane Zvezdina zvezda, ali do toga nije došlo.

„Znate kako, u svakoj generaciji bila je po jedna Zvezdina zvezda. Kod nas je bio Vladimir Petrović – Pižon i više se nije moglo. Ne žalim, ono što sam postigao nije malo. Prezadovoljan sam“, kazuje Šestić.

Odigrao je više večitih derbija. U fudbalu je često kao i u životu: ima i pobeda i poraza. On je u 63., 65.i dva puta u 70.večitom derbiju tresao mrežu Partizana. Onaj 63, odigran na stadionu Partizana na Dan Republike 1978.godine ostao je posebno upamćen. Tada je pokojni Petar Borota ostavio loptu na zemlju misleći da je arbitar Pavićević svirao prekršaj za domaćina, ali on je pritrčao, odneo lopu i poslao  je u gol, a sudija iz Kragujevca pokazao je na centar.

„Pa, dobro, taj gol će ostati upamćen dok je svih nas. To zato što je bilo protiv Partizana. Volim Crvenu zvezdu i nema većeg zvezdaša od mene. Svaki gol protiv Partizana drag mi je na poseban način. Razmišljao sam dugo kasnije, Možda je golman Borota čuo zvižduk iz publike, a on pomislio da je sudija svirao faul. Sve je to danas istorija“, reči su Šeletove.

21.marta 1979.godine postigao je izuzetno važan gol za Zvezdu. Vest Bromič albion je bio protivnik u ¼ Kupa UEFa. On je i u finalu protiv Borusije bio strelac,  ali Mikeloti iz Italije hteo je da to takmičenje tada osvoje Nemci. Šteta za tu njegovu generaciju.

„Šteta velika. Mislim da je tada Kup UEF-a bio jači od današnje Lige šampiona. Recimo, iz Italije je danas jedan klub u Ligi šampiona , a tada ste u našem takmičenju imali Milan, Inter itd. Kada sam dao gol protiv ostrvljana mislio sam da će sudija i to da poništi koliko je navijao za njih. Došli smo zasluženo do finala i nepravedno sprečeni da podignemo pehar“, priča on.

Imao je jedan nesvakidašnji gol u dresu Zvezde protiv Željezničara. Pamte ga još i Čurić, Komšić i Čilić...

„Pamtim ga i ja, kao i navijači. To je jedan od najlepših golova. Uzeti loptu kod našeg gola, preći sve prepreke, nadmudriti golmana i postići gol je umeće najviše vrste. Ne volim da se hvalim, ali tako je bilo“, priseća se Šestić.

Igrao je i u Olimpijakosu, pa došao  u Vojvodinu i zahvaljujući ponajviše njemu „Voša“ je 1989.godine postala prvak Jugoslavije. Odigrao je 114 utakmica, postigao je 32 pogotka. Veliki uspeh kluba iz srpske Atine, a njemu drag, stigao je na zalasku karijere.

„Žao mi je što u Olimpijakosu nisam osvojio titulu. To mi je praznina u karijeri. Za utehu, slavio sam u Novom Sadu. Bilo je lepo u Zvezdi, bilo je fino u Vojvodini, bilo je bajno u Grčkoj, ali nedostaje trofej“, podseća Miloš Šestić.

On je iz Olimpijakosa bez obeštećenja mogao jedino ostvariti povratak u Zvezdu ili da ode u drugoligaški klub. Zbog njegovih godina Zvezda se nećkala, pojavila se Vojvodina i ispalo je dobro.

„Sve je to tačno. Sa Vojvodinom smo ušli u Prvu ligu Jugoslavije i sa trenerom Brzićem bili smo sedmi. Onda naredne godine sa Ljupkom Petrovićem postali smo prvaci. Bili su tu Maras, Mijić, Vorkapić, Vujačić, Kartalija, Milovac, Tanjga, Šapurić, Punišić... Bio je to spoj iskustva i mladosti“, priča Šestić.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 21.utakmicu. Bio je učesnik EP u Francuskoj, ali dve godine ranije u Španiji je bio Mundijal. Šestić je protiv Hondurasa bio junak pobede., nad njim je skrivljen jedanaesterac. U njegovo  vreme reprezentacija je imala bogovski tim, ali slab učinak.

„Teško je o tome sada govoriti. Tada se moralo igrati po nacionalnom ključu. Onda se morala pažnja davati starijim igračima. Bilo kako bilo. To je fudbal i šta da mu se radi“, skromno će on.

Tada su Šestić, Pašić i Halilhodžić bili nekako u drugom planu. Čudno, trebalo je da igraju od starta svake utakmice, mnogi su tvrdili.

„Tačno tako. Ta trojka da je igrala od početka sve bi bilo drugačije. Bili smo u životnoj formi. Kasnije je i sam Miljan Miljanić priznao da je pogrešio“, govori Šestić.

Nastupao je i u Zemunu i OFK Beogradu. Okušao se kao trener, ali zdravlje je počelo da škripi. Međutim, na neki način on je i danas deo svoje Crvene zvezde.

„Sve je to tačno. Tu sam sa veteranima. Putujemo, igramo, promovišemo Zvezdu. Raduje me kada dođem u Republiku Srpsku, u Makedoniju, u Crnu Goru i kada vidimo koliko se voli naša Crvena zvezda. Normalno da je tada puno srce. Svesni smo mi ogromne ljubavi prema crveno – belim bojama“, zaključio je.

Govoriti o svemu što je u fudbalskom sportu uradio i postigao Miloš Šestić , pa gledati na časovnik, mršava je rabota. Jer , on je ličnost čija dela su za posebnu knjigu. Dovoljno je samo reći Šele, velemajstor fudbalske igre.

I danas mnogi vele – najbolji je Šele...