Budišić sa veteranima Partizana, lična arhiva

SREMSKA MITROVICA – Nikola Budišić je ostvario dobru karijeru, ali je njene zvezdane trenutke doživeo u inostranstvu, jer su ga neki kočili da klasu potvrdi u Partizanu. Odbio je dres reprezentacije Holandije u vreme dok je dva puta bila vicešampion sveta, a poziv iz matične zemlje nikada nije stigao. Danas uzgaja voće i povrće u Laćarku kod Sremske Mitrovice.

Po rođenju Sremac, Nikola Budišić odrastao je na beogradskom asfaltu. Još dok je drugovao sa loptom na Dorćolu i Kalemegdanu videlo se da je izuzetan talenat, što je kasnije i potvrdio. Važio je za veoma pouzadanog, stamenog i sigurnog igrača, pravog dirigenta i stratega odbrane.

Rođen je 12.oktobra 1947.godine u Mačvanskoj Mitrovici. Stasavao je u Radničkom iz Beograda, ali da ne beše zdravstvenih problema, onih sa plućima, ranije bi postao zvučno ime.

„Otac je dobio premeštaj u Beograd, tamo smo dobili stan i 1948.godine porodično smo se preselili u Beograd. Rastao sam na asfaltu, dakle pored Dunava, školovao se i igrao fudbal. Kada je talenat bio primetan prijavio sam se u beogradski Radnički. Igrao sam za pionire, pa kadete, pa omladince i stigao u omladinsku reprezentaciju Srbije i Jugoslavije. I sve je išlo svojim tokom dok na pregledima nije utvrđeno da sam ozbiljno bolestan, infiltrat pluća. Zbog toga sam od fudbala pauzirao dve godine“, kaže Nikola Budišić.

Dok je bio u Radničkom, izborio se za status omladinskog reprezentativca. Učestvovao je na EP 1966.godine u Izmiru. Igrao je odlično na poziciji centarhalfa, pa je izabran u prvi tim celog takmičenja.

„To je bilo izvanredno iskustvo, radilo se o elitnom takmičenju. Englezi, Francuzi, Nemci, Španci..., zaista jaka konkurencija. Izgubili smo u finalu od Engleske sa 1:0. Tu sam se afirmisao, dalo mi je krila i usmerilo da idem dalje, ka standardnom fudbaleru Partizana“, priseća se Budišić.

Prešao je u Partizan, za crno – bele nanizao je ukupno 348 utakmica. Prva je bila protiv Vardara u Beogradu, a on je protiv Želje u Humskoj čuvao i sačuvao velikog Ivicu Osima, ceo stadion mu je skandirao.

„To se ne zaboravlja! Moj briljantni početak u Partizanu. Ni sam nisam očekivao da može biti tako uspešno. Stjepan Bobek dao mi je zadatak da ’Švabo’ ne sme da pipne loptu. Svoj zadatak shvatio sam ozbiljno, zaista sam ga uštopovao i pobedili smo sa 2:1. Dobio sam pohvale od svih, ali Osim se žalio da sam ga tukao, a to nije tačno. Možda je bilo dva faula za celu utakmicu. Bilo i prošlo“, govori Budišić.

Pričalo se da su Kiril Simonovski i Gojko Zec ogrešili dušu o Nikolu Budišića.

„Napravili su neviđenu grešku prema meni. Ja to javno kažem i uvek sam govorio. Simonovski nije znao ni kako se zovem. Igram za mladi tim i za reprezentaciju i pozovu me da igram u Splitu. Zove me Zorane, Zorane, ja se okrenem i kažem da sam Nikola. Saopštio mi je da ću čuvati Nadovezu. Pobedili smo sa 2:1. A Gojko Zec? Završio sam sezonu 1967/68.i posle Ćurkovića bio sam najbolje ocenjen igrač u Partizanu. Onda moj omiljeni trener Stjepan Bobek ode za trenera u Grčku, a Gojko Zec je došao za trenera u Partizan. I na jednoj utakmici kaže mi Zec:’Vi Budišiću danas nećete igrati’? Pitao sam zašto, a on meni: ’Zato što sam ja tako odlučio!’Pauzirao sam nekoliko utakmica. Nisu nas išli željeni rezultati i setio se da me stavi u tim u Nikšiću. Odlično sam čuvao Tibljaša, pa protiv Vojvodine Kustudića i budemo jesenji prvaci. Tada je Zec rekao da je Budišić pronašao sebe. Da, mogu reći da su Simonovski i Zec kočili moju karijeru“, tvrdi Budišić.

Uzor mu je bio Velibor Vasović, a iz njegove generacije najviše je uspeo Blagoje Paunović, njegov prijatelj i kum. Ilija Katić i Budišić bili su najzaslužniji za dobru atmosferu. Tada se izrodila i jedna anegdota, dok su ručali ribu i rakove.

„Ručali smo ribu i još neke morske plodove. Kasnije su nam doneli vodu sa limunom da operemo ruke, ali jedan naš igrač uzeo je tu vodu i pio. Svi smo se smejali, ali on je mislio da je to aperitiv ili nekakav desert. Smešno, ali istinito“, smeje se Nikola Budišić.

Internacionalnu karijeru započeo je 1974. kada je otišao u Panetinaikos. Zanimljivo je da je bio prvi inostrani igrač u Grčkoj nakon  pada vojne hunte. Bilo je sjajnih partija, ali nije  sve glatko išlo sa Grcima.

„Sve je išlo glatko do moje povrede. Na treningu smo ja i reprezentativac Grčke zajedno radili , skočili smo za jednu loptu, pa mi je on svojom težinom pao na nogu. Na tretmanu mi je medicinska sestra stavila oblog na koleno, pojačala toplotu i to je spržila. Svi su pomislili da je problem meniskusa, uplašili su se i pustili su me da idem iz kluba. Žao mi je, mogao sam igrati finale protiv Ajaksa. Tako sam završio u Grčkoj. Izvanredan početak, a neslavan kraj“, priča on.

Prešao je u Holandiju. U Bredi su ga živog slavili i sve u vreme kada je Holandija dva puta bila vicešampion sveta. Da je imao njihov pasoš, hteli su ga za svog reprezentativca.

„Iz patriotskih razloga nisam želeo da uzimam pasoš druge zemlje. Imao sam svoju zemlju i svoj pasoš. Bio sam kandidat da igram za reprezentaciju Holandije, ali ja sam čekao poziv svoje reprezentacije i nisam dočekao. U Holandiji sam se totalno afirmisao. Miljan Miljanić je uvek imao izgovore za mene, ali svima na dušu neka je“, skrušeno će Nikola Budišić.

On nema nastupa za seniorski tim Jugoslavije, iako su blistave partije u zemlji lala bile dovoljna preporuka.

„Bio je već formiran tim. Tu su mili Holcer, Paunović, Pavlović..., imali su tada izvanredan tim. Tada sam imao 28 godina. Imao sam ja ranije šansu, ali je Gojko Zec sve upropastio. Bio sam pozvan da igram protiv Zapadne Nemačke kod Vujadina Boškova. Međutim, dođe Zec i kaže da ne stavlja mene u tim, jer mi je Remić iz zeničkog Čelika, koga sam ja čuvao, na meču u Beogradu postigao gol. Govorio je da ima vremena za mene i tako ja nisam debitovao za seniorski tim Jugoslavije. Satisfakcija su mi sjajne partije u Holandiji, a sam sebe sam sputao što sam odbio njihov pasoš, pa nisam igrao za reprezentaciju Holandije i sve kada su dva puta bili vicešampioni sveta“, govori Budišić.

Vredan je i obrazovan čovek. Bio je i fudbalski trener.

„Do pre nekog vremena prenosio sam stečeno znanje na fudbalsku mladost. Imao sam problema sa zdravljem. I danas me muče zdravstvene nevolje. Trenirao sam klubove po Sremu, ali sam radio i u Holandiji. Kada sam trebao da idem u veće klubove stigla je bolest, oslabilo mi je srce. Sada fudbal posmatram sa strane, ali ne učestvujem direktno u omiljenoj igri“, priča Budišić.

Otac mu je iz Kuzmina, majka iz Laćarka, kod Sremske Mitrovice. U toj sremskoj ravnici živi sa suprugom. U Laćarku često ume voće da rodi, da povrće dobro ponese.

„Izvanredno mi je. Od prvog dana dolaska u Laćarak bavim se voćem i povrćem. Ovde imam oko 40 ari zemljišta, pa kuća. Voleo sam tradicionalno da popijem po koju rakicu, ali samo posle utakmice. Veliku pažnju sam poklanjao voćnjacima, povrću. Okopavao, orezivao voće, pekao rakiju, cedio vino...Zdravlje me tada služilo“, govori Budišić.

Davno je igrao Nikola Budišić, ali ne može sve da iščezne i bude prekriveno velom zaborava. Pamti se i traje...

Nikola Budišić, lična arhiva