Milan Simeunović/Maxbetsport

MALME – Milan Simeunović bio je izvanredan čuvar mreže i specijalista za odbranu jedanaesteraca. Najviše je pokazao u Crvenoj zvezdi i banjalučkom Borcu. Zbog povrede kičme, lekari su mu zabranili nastavak bavljenja sportom, ali ljubav prema fudbalu bila je jača od svih prepreka.

Imala je Jugoslavija mnogo vrhunskih čuvara mreže, ali malo onih koji se izdvajaju. Milana Simeunovića čini posebnim to što je svojim delovanjem donosio uspehe klubovima za koje je nastupao, i to nekako u nevreme. Branio je boje čačanskog Borca i Borca iz Banjaluke, užičke Slobode, Crvene zvezde, a sa dosta uspeha nastupao je i u Belgiji, Švedskoj i Danskoj.

Nije prvi golman koji je čuvao gol dva Borca, ali se dugo pamti. Inače, rođen je 14. maja 1967. godine, ali nije stasavao u tamošnjoj Slogi.

„To što sam postao golman, najzaslužniji je moj stric, raniji golman Zvezde, Dragan Simeunović. Slušajući njegove priče i gledajući kako on brani, i ja sam stao na gol. Kada sam napunio 15 godina, otišao sam u Crvenu zvezdu. Došao je da me vidi Toma Milićević, poznati skaut Crvene zvezde, njen nekadašnji igrač i trener. Prošao sam juniorski fudbal, pa sam prešao u seniore Zvezde. Onda sam služio vojsku, a nakon nje otišao sam na kaljenje u Borac iz Čačka. Tu sam proveo jednu godinu. Problem je bio što sam tada imao jednu povredu koju sam morao da saniram. Imao sam povredu kičme i zbog nje nisam učestvovao u timu koji je postao prvak Evrope i klupski prvak sveta“, priča Milan Simeunović.

Iz Čačka su ga golmanske sudbine odvele u Užice, pa u Banjaluku. U Borcu je pružao sjajne partije, a sigurno najveći uspeh je osvajanje Mitropa kupa. Kaže da mu je Fođa još u svežim sećanjima.

„Fođu ne mogu da zaboravim. Kada osvojite trofej, kada ste direktni učesnik, možda i najzaslužniji za uspeh, onda to ostaje kao velika uspomena. Ima još lepih trenutaka, kao što je osvajanje Kupa SR Jugoslavije 1993. godine. Tada smo preko penala stigli do trofeja. Želim da naglasim da je doživljaj u Fođi nešto posebno. Reč je o međunarodnom trofeju, pogotovo što je to poslednja utakmica u tom takmičenju, a pre toga je trajalo pedesetak godina“, napominje Simeunović.

Onu generaciju Borca ratne strahote su sprečile da pokaže više, a mogućnosti su nagoveštavale tako nešto.

„Da nije bilo nesrećnog rata, Borac bi napravio veliku priču. Imali smo izvanrednu ekipu, imali smo odličnog trenera, dobro rukovodstvo. Ta generacija imala je veliki kapacitet da napravi nešto u onoj jugoslovenskoj ligi“, dodaje on.

Iz Borca se Milan Simeunović vraća u Crvenu zvezdu, njegovu veliku ljubav. Tamo se radovao osvajanju titule šampiona, ali i tri kupa. Svaki trofej ima svoju vrednost.

„Od svih trofeja gde sam direktno učestvovao, izdvaja se kup iz 1993. godine. Tada sam odbranio penal Peđi Mijatoviću i realizovao peti, odlučujući jedanaesterac. To mi je jedna od najdražih utakmica u karijeri. Tada su mečevi protiv Partizana imali drugačiju vrednost“, kaže Simeunović.

Dakle, 15. maj 1993. pamti sve do danas. Finale Kupa Jugoslavije, odlučivali su penali – Zvezda ili Partizan? Odbranio je penal i postigao gol sa bele tačke. Ističe da je bila posebna emocija nastupiti u večitim derbijima.

„To je nešto posebno i vrlo je teško dočarati rečima. Posebno se to odnosi na sportistu koji je ponikao u Crvenoj zvezdi. Još u juniorskim danima imali smo puno takvih utakmica, ali seniorski fudbal je sasvim nešto drugo. Tada je pun grad, pun stadion, to je fudbalski praznik. Zaista, neverovatna atmosfera. Imao sam običaj da za te utakmice kažem da nema potrebe da se zagrevam – navijači me zagreju. Tada je Partizan imao fantastičnu generaciju: Pandurović, Jokanović, Petrić, Mijatović... Bili su bolji od nas, ali u tim mečevima sve opcije su moguće. Nama se posrećilo da slavimo, pa se pamte takvi trenuci“, govori Simeunović.

Inostranu karijeru gradio je u Belgiji, Švedskoj i Danskoj.

„Imao sam nesreću da budem u Zvezdi u vreme sankcija. Bio je rat, izolacija. Imali smo tešku situaciju oko odlaska u inostranstvo. Odlazak u belgijski Standard bio je uspeh. U svakom inostranom klubu bilo mi je lepo. Možda mi je najlepše bilo u Malmeu, pa sam odlučio da živim u tom gradu“, kaže Milan Simeunović.

Zanimljivo, golman njegovih vrednosti nije mogao računati na poziv selektora.

„Mislim da sam početkom devedesetih bio blizu reprezentacije i čudno je da nikada nisam dobio poziv selektora. Tada sam bio najbolje ocenjeni golman u Jugoslaviji, a treći od svih u fudbalu te zemlje. Ispred mene su bili Dejan Savićević i Predrag Mijatović. Njihov izlazak na teren i moj kao golmana nije isti. Zaslužio sam poziv, ali nije ga bilo. Nismo mogli da se takmičimo u evropskim kupovima, ali imali smo reprezentaciju naše lige. Onda je i povreda kičme uticala. Da nije bilo nje, možda bih u Bariju branio ja umesto Stevana Stojanovića, malog Dike. Sudbina“, kazuje Simeunović.

Stalno ponavlja da su mu lekari rekli da nema više fudbala nakon povrede kičme koju je zadobio.

„Sedamnaest dana posle operacije otišao sam u Igalo. Nakon lekarskog pregleda i terapija koje su mi odredili, rekao sam da sam golman i pitao sam lekara kada mogu početi sa treninzima. On me je pogledao i pitao: ‘Momak, da li si ti svestan o kakvoj povredi se radi? Budi srećan da možeš da se krećeš i normalno živiš, a o fudbalu nemoj da razmišljaš.’ Bilo mi je tada teško i odlučio sam da ga ne poslušam“, naglašava Simeunović.

Da se vrati na teren presudila je velika ljubav prema fudbalu, lopti i utakmicama.

„Upornost je presudila. Nakon mesec dana bio sam kao Tarzan. Nakon tri meseca počeo sam da treniram. To je za tadašnje vreme bilo neverovatno. Danas je medicina napredovala. Svakako, nikad više nisam bio na pređašnjem nivou. Imao sam i kasnije problema sa leđima. Primera radi, kada sam dolazio na potpis u Banjaluku, nisam mogao da vozim auto. Međutim, puno rada i odricanja i ponovo sam dospeo među najbolje golmane u Jugoslaviji“, govori Milan Simeunović.

Ostao je u najpopularnijem sportu. Živi u Malmeu, gde je fudbalski menadžer.

„Razmišljao sam o trenerskom poslu, stekao određene licence, pa prešao u menadžerske vode. Pratim najpopularniji sport, družim se sa ljudima iz fudbala. Imam najviše prijatelja i poznanika iz te sfere. Dugo godina sam boravio u Crvenoj zvezdi. Za taj period prošlo je mnogo fudbalera. Danas su sve to moji prijatelji“, podvlači Simeunović.

Zvezda mu igra pouzdano, smeši joj se nova titula šampiona Srbije, ima izglede da dođe do duple krune. Pomno prati rezultate nekadašnjeg kluba.

„Pratim sve Zvezdine utakmice. Nedavno su bili u Malmeu, pa sam bio sa ljudima iz kluba. Sve što se događa u fudbalu Srbije poznato mi je. Žao mi je šta se sve događa u Partizanu, jer bez jakog Partizana i moćne Zvezde nema ni jake lige, a ispašta i reprezentativni fudbal. Zvezda nema konkurenciju u Srbiji“, zaključio je nekadašnji golman.

Milan Simeunović ostao je jednostavan, iskren i srdačan. Podjednako je drag u Beogradu, Kraljevu, Užicu, Čačku i Banjaluci. Samo što mu profesionalne obaveze ne dozvoljavaju češće susrete sa dragim ljudima u navedenim mestima. Nema veze – važno je da se zna da Milan Simeunović svim tim gradovima i ljudima u njima daruje i dušu i srce.

Skoro sve što ima...