Miodrag Ješić

Miodrahg Ješić

BANJA LUKA – Miodrag Ješić je po dva puta igrao i trenirao beogradski Partizan. Zapažen trag ostavio je u Tunisu, u Bugarskoj i u Turskoj. Za naše čitaoce govorio je i o čuvenoj splitskoj utakmici Jugoslavija – Bugarska, odigranoj pre 37 godina. Kaže da u Borcu , u Republici Srpskoj, vidi kolektiv evropskih dometa, a u Crvenoj zvezdi novog šampiona Srbije. Našim čitaocima poželeo je ozbiljnost i opreznoj u borbi protiv korona virusa.

Bio je libero i zadnji vezni fudbaler, pa postao sportska institucija za svako poštovanje. Navijači Partizana zahvalni su mu za sve, igrao je i za reprezentaciju Jugoslavije. Sugestivan utisak ostavio je i u inostranstvu, a onda kao trener – sve iz početka. Takav je to posao, hleb sa sedam kora.

„Mislim da sam na bezbednom, jer sam u krugu porodice. Nakon sporazumnog raskida ugovora sa Ismailijem u Egiptu, u Beogradu sam par meseci. Ovde mi je sada najpreče. Pandemija nas je sve ukočila, usporila. Poštujemo ono što nam preporučuju zdravstveni radnici i nadležne institucije. Ima tu i nešto dobro, više pažnje pokloniću najrođenijim“, započeo je priču Miodrag Ješić.

Trenirao je sa juniorima Crvene zvezde, ali poslušao je ritam srca svog, ono je kucalo u pravcu crno – bele strane Topčiderskog brda. Partizanu je podario najlepše godine života. Tom klubu je bespovratno poklonio mladost, a on njemu izgradio ime, reputaciju, potpunu afirmaciju. Skoro svaka želja Miodraga Ješića kao fudbalera ispunjena je u Humskoj, tamo je dva puta klicao šampionu zemlje.

„Iz omalenog kluba Žarkovo prešao sam u Partizan. Međutim, Dušan Maravić i pokojni Bora Kostić pozvali su Miloša Kopanju i mene da dođemo u Crvenu zvezdu. Drugari su me nagovorili i dok sam tražio papire iz OFK Žarkova da pređem u Zvezdu, pokojni Vladica Kovačević pozvao me u Partizan. Dileme nije bilo, ostvarila mi se želja iz detinjstva“, priseća se Ješić.

Iako nije imao ofanzivnu ulogu, olako je tresao protivničke mreže, a umeo je pogađati i u dresu Jugoslavije. Zahvalan je mnogim trenerima: Tomi Kaloperoviću, Anti Bići Mladiniću ili Milošu Milutinoviću...

„Prvo me je trenirao pokojni čika Čaja, onda Pop, pa Dragan Novčić – Crni koji mi je podario fudbalsku drskost. Za profesionalni korak najzaslužniji je Vladica Kovačević. Izdvojio bih i legendarnog Antu Biću Mladinića. Klasu sam potvrdio kod Tome Kaloperovića, a u vreme Miloša Milutinovića postao sam reprezentativac. Zahvaljujući njima i mom profesionalizmu i tolikoj upornosti ja sam uspeo“, nastavlja Miodrag Ješić.

Igrao je onu čuvenu kvalifikacionu utakmicu u Splitu protiv Bugarske, 21.decembra 1983.godine, kada je njegov saigrač Ljuba Radanović u poslednjim sekundama doneo pobedu od 3:2 i plasman na šampionat kontinenta u Francuskoj. Održava kontakte sa tadašnjim reprezentativcima, čuva od zaborava taj meč za infarkt.

„U prvom poluvremenu smo trebali dati nekoliko golova. Bilo je 2:2, Velšanima je to odgovaralo kao konkurentima, a u drugom poluvremenu svi smo krenuli napred. Finiš je doneo Bugarima pet zicera. Samo su Luka Peruzović i golman Zoran Simović ostali pozadi. Na centaršut Zlatka Vujovića, Radanović je dao gol. Mladen Delić je tada uzviknuo: ’Ljudi, da li je to moguće?’ Održavam kontakte sa svima, sa Radanom, sa Mehmedom Baždarevićem. Putevi se ukrštaju sa mnogim tadašnjim saigračima“, nastavlja Ješić.

Od poznatijih domaćih klubova čiji je bio trener, navešćemo neke: Obilić, OFK Beograd, Partizan. Radnički Beograd, Radnički Niš... Pre dve decenije crno – beli su postigli 111 golova, čak 26 više od večitog rivala, ali je Crvena zvezda tada bila šampion. U dva navrata vodio je Partizan. Nije lako raditi u tim srpskim velikanima, kada javnost traži samo pobede.

„Prvo sam bio u Obiliću Đorđa Geruma koji je ušao u Prvu A ligu, a onda je taj put nasledio Obilić sa Vračara. Uveo sam, sa Milošem Drizićem i Draganom Pantelićem, Radnički iz Niša u ’elitu’. Partizan je, ipak, institucija. Dali smo mu mnogo, a on nama neuporedivo više. Ne bi bilo nikog od poznatih iz Partizana da nije bilo te institucije. Sve nam je dao. Da, dali smo u jednoj sezoni 111 golova. Kežman, Sale Ilić i Vlada Ivić dali su najviše golova u Ligi. Igrali smo lepršavo, ali tada sam rekao da je najviše bodova osvojio Dragan Džajić“, smatra Ješić.

Nastavlja da mu je teško što Dragan Mance nije poživeo, da postane među najboljim igračima Evrope. Boli i sveža rana, smrt Radomira Antića.

„Mance bi bio najbolji igrač Evrope i među najubojitijim golgeterima sveta. Šteta, otišao je sa nepune 22.godine. Bio sam, kao najmlađi, na pripremama Partizana u Rovinju. Odluči Biće Mladinić da odemo na izlet u Trst. Nisam poneo pasoš, nisam znao da ćemo ići u Trst, ostao sam u hotelu. Uveče, tokom večere, kapiten i najstariji igrač Partizana Radomir Antić poklonio mi je ručni časovnik kao podsećanje da sam bio najmlađi u Partizanu tada. Kasnije sam igrao sa dosta mlađim igračima, jer dugo sam boravio u Humskoj, i u dva navrata“, napominje Ješić.

Radio je u Tunisu, pa u Bugarskoj gde je postao prvi strani stručnjak koji je sa ekipom CSKA iz Sofije postao šampion Bugarske. Ujedno, bila je to jubilarna 30.titula. Onda su pobedili Liverpul na Enfildu, da bi morali ,ipak, u Ligu Evrope, gde su eliminisali Bajer Leverkuzen i plasirali se u grupnu fazu tog takmičenja. U Bugarskoj je Miodrag Ješić bio trener godine, prvi u istoriji najpopuranijeg sporta te zemlje, a da nije rođen u Bugarskoj. Radio je još u Crnoj Gori, pa u Libiji, potom u Iranu, pa u Kini. Ostavio je traga i u Kuvajtu, u Saudijskoj Arabiji, ali i u BiH.  Koji su dalji planovi?

„Vodeći Partizan, pobedili smo Rijeku tamo i u Beogradu. Izvukli smo Spartak iz Moskve, nije se moglo dalje. Imali su 14 reprezentativaca. Ostao je žal što Partizan nisam uveo u Ligu šampiona, ali kasnije smo igrali u grupnoj fazi Lige Evrope, u mom povratku u Humskoj. Voleo bih da jednog dana donesem Partizanu duplu krunu i plasman u Ligu šampiona Evrope“, priželjkuje on.

Kada bi sve ovo moglo proći, pa da se vratimo fudbalu. U BiH, primera radi, Borcu se smeši Evropa. U Srbiji, Zvezda je na domak nove titule, a Partizan vreba svoju šansu u najmasovnijem klupskom takmičenju zemlje. Kamo sreće da su igre po kvalitetu makar slične onim iz igračkih dana Miodraga Ješića. I da navijači budu navijači, a ne briga svih.

„Crvena zvezda je novi šampion Srbije, ali treba ih pokušati iznenaditi. Partizan treba odbraniti trofej u Kupu Srbije. Borcu se smeši Evropa, pratim zbivanja u Republici Srpskoj i u BiH. Proći će ova pandemija, moramo biti disciplinovani, pa će brze da se život vrati u normalne tokove. Znam da se Sportski žurnal čita intezivno širom Srbije, Republike Srpske, u Crnoj Gori. Poručujum svima da ostanu kod kuće sa svojim najmilijim, dok sve ovo ne umine“, zaključio je svoj razgovor za ovu priliku.

Miodrag Ješić ostavio je u srpskom i jugoslovenskom fudbalu neizbrisive tragove. U Bugarskoj će se pamtiti za sva vremena, a u Turskoj je postao „Ješić imperator“.

Tako se počaste oni koji pokažu i najviše...