Ivan Gudelj

SPLIT – Nekadašnji prvotimac splitskog Hajduka i reprezentativac Jugoslavije Ivan Gudelj je zbog bolesti bio prinuđen da okonča blistavu karijeru u 26.godini života. I sve u trenutku kada su se za njegove usluge otimali španski Real i francuski Bordo. O njegovoj sudbini napisana je knjiga, te snimljen dokumentarac. Ivan Gudelj je životno – praktično pokazao i dokazao, kad mu je možda zbog zdravlja bilo najteže u životu, da je tada najveća ljudska pobeda pobediti samog sebe.Kao izuzetno talentovan fudbaler Hajduka, još kao omladinac, pročuo se u celoj Jugoslaviji, postao i reprezentativac, ljubimac čuvenog Miljana Miljanića, ali je stradao tako što ga je ophrvala bolest koju nijedan lekar tada nije mogao da otkloni. Nepokolebljivošću vratio se u fudbalski život kao stručnjak i trener, sposoban za svakodnevan život.

Iza njega su dve tragedije, a on pun vedrine i razumevanja za svakog: kćerke, unučice, prijatelje, fudbal, medije. Gost Sportskog žurnala je Ivan Gudelj.

„Najsrdačnije pozdravljam sve vaše čitaoce i drago mi je da sam vaš gost“, prvo je što je rekao u slušalicu tokom našeg poziva.

Da nije bilo što jeste, bilo bi ono što nije. Da nije na utakmici protiv Crvene zvezde septembra 1986.godine pao na teren i završio u bolnici ne bi znao da boluje od Hepatitisa B, a da nije bilo toga on bi bio ili prvotimac madridskog Reala ili, u najgorem slučaju, karijeru bi nastavio u francuskom Bordou. Na sreću, sa zdravljem je sada sve u najboljem redu, ali kada se osvrne vidi prekinutu karijeru evropske fudbalske zvezde.

„Što se tiče mog zdravlja, ja sam sada dobro, možemo reći odlično. Nažalost, kada pričam o Ivanu Gudelju kao fudbaleru kao da pričam o nekom drugom. Posle 26.godine, kada sam bio na vrhuncu životne i fudbalske moći, prekinuo sam karijeru. Kada je ceo svet bio ispred mene, kada sam dobijao najkonkretnije ponude  najvećih evropskih i svetskih klubova.  U jednom sekundu sruši vam se sav svet i to zbog bolesti. Praktično, taj drugi deo moje životne priče volim pričati. Napisana je knjiga, snimljen je film. Međutim, ovakve priče poput moje mogu biti životna poruka i mladim ljudima i starijim licima i bolesnim osobama, da ne padnu u depresiju. Jednostavno, neka iz mog primera izvuku pozitivan duh i dobru energiju“, savetuje Ivan Gudelj.

Bio je dosta mlad kada je debitovao za seniorski tim Hajduka, bilo je to protiv titogradske Budućnosti, odmah je postigao gol i u Splitu se divio naslovu prvaka 1979., te osvajanju Kupa Jugoslavije 1984.godine. Nije to malo, ako se zna kakva je tada bila konkurencija za najveće domaće domete.

„Što se tiče moje karijere ona je obeležena mojom vernošću Hajduku. Počeo sam u Mračaju iz Runovića. Obeležili su i moji reprezentativni nastupi. Bio sam kapiten juniorske, omladinske i seniorske reprezentacije Jugoslavije. Protiv Bugarske, nakon SP u Španiji, bio sam kapiten reprezentacije, najmlađi kapiten svoje zemlje u istoriji. Zadovoljstvo mi je da smo 1979.godine bili prvaci Evrope, ja kapiten Juge i najbolji juniorski as kontinenta. Onda jedna titula i dva kupa Jugoslavije sa Hajdukom. Mogu reći da je tadašnja liga zemlje bila među pet najjačih u Evropi“, priseća se Gudelj.

Odigrao je za Hajduk 362 utakmice, postigavši 93 gola. Sa ove vremenske distance, Hajduk je njemu sve.

„Hajduk je nešto posebno, a od kada znam za sebe navijao sam za taj klub. Niko nikad nije objasnio tu ljubav, tu povezanost. Hajduk se posebno voli, živeće večno. Privilegija je bila igrati za Hajduk. Čast i Crvenoj zvezdi, Partizanu, Dinamu, Radničkom iz Niša, Veležu, Borcu, Želji… Nije se moglo ići u inostranstvo pre 28.godine. Imali smo vremena da se međusobno odlično upoznamo i da svoje poznanstvo pretvorimo u prijateljstvo. Sport je iznad politike, on spaja ljude. Meni je čast da sretnem te ljude koji su igrali onda kada sam ja bio zdrav i nosio dres Hajduka. Dragan Stojković, Dejan Savičević…, pa to su ljudi koji su igrali u najvećim klubovima, fudbal imaju u malom prstu. Uvek je zadovoljstvo sretati te ljude i velikane“, nastavlja Gudelj.

Igrao je u mlađim selekcijama Juge, bio je najbolji fudbaler te zemlje za 1982.godinu, nastupio je u 33 meča za najbolji državni tim, bio je učesnik Mundijala 82-e u Španiji i prvenstva kontinenta dve godine kasnije u Francuskoj. Prestižni L’ekip ga je uvrstio među 11 najboljih fudbalera Evrope sa tog takmičenja. Mnogo je ostvario za 26 godina života.

Ivan Gudelj

„Ostvario sam sve što se moglo do bolesti. Do te 26.godine služio sam i vojsku. Bolest je iskušenje, a ja nikada nisam pitao sebe zašto se meni baš to dogodilo. Jednostavno, prihvatio sam i nosim se s tim. Moja filozofija razmišljanja je da druge porodice imaju i teže okolnosti i veće tragedije, pa se nekako bore i nose s tim. Završio sam fakultet, postao sam profesor i uvek tražim pozitivne strane od života. Tako samo mogu da pobedim i najopakije stvari. Pronašao sam put koji me vodi kroz život. Kao trener mlađih selekcija sve je opet dobilo svoj smisao. Valjda je sve ono crno zauvek iza mene“, nastavlja veliki borac u životu Ivan Gudelj.

Neko ko mu je bio najveći oslonac u životu otišao je iz ovozemaljskog života pre šest godina. Supruga Mirjana je preminula u 45.godini života. Novi udarac, ali utisak je da se Ivan i od njega oporavio zahvaljujući podršci dve kćerke i unučica koje mu toliko znače.

„Supruga mi je preminula vrlo mlada. Mlađa kćerka je imala samo 14 godina tada. Tuge su bile velike. Izgubite nekog ko vam je toliko drag. Međutim, dvoje dece vam daju snagu, sada i unuke. Opet je došla svetlost, snaga, vera. Isplati se živeti za tako nešto. Opet mi život ide dalje, ima svoj smisao. Primate udarce i idete dalje. Porodica i prijatelji vam daju veliku podršku. Svima sam zahvalan. Volim putovati, a prijatelja imam i oni su mi bogatstvo u životu. Sa njima pobeđujem lakše sve nevolje“, govori Gudelj.

Kao dete je maštao da postanete sveštenik, nije mu se to ostvarilo.

„U svom osmogodišnjem stasavanju mislio sam o tome, ali Hajduk me odveo sebi. Veliki sam vernik, ali Hajduk me odvukao. Nikada ne mogu zaboraviti Miljana Miljanića, zaslužan je što sam postao fudbalsko ime. Mnogo je uradio za mene, a bio je autoritet sveta. Možda zato što sam vernik sam lakše i prebrodio sve nevolje. Vera me održala, ali i moje poštenje i spremnost da svima praštam. Ako sam i ja grešio, molim za oprost. Volim sve ljude, ne umem da mrzim. Svakog čoveka treba voleti i poštovati, bez obzira na veru, naciju, boju kože, jezik i sve druge razlike“, iskreno će Ivan Gudelj.

Kao dete je igrao kao statista u TV seriji „Prosjaci i snovi“. Možda je na platnu ili na daskama koje život znače mogao reći mnogo toga.

„Bio sam peti razred. Antun Vrdoljak snimao je seriju, baš u mom zavičaju. Mi koji smo bolje učili dobili smo pesmicu i snimljeno je. Moja kćerka je glumica u HNK Osijek, ostvarila se kao glumica, a ja sam sebe video u fudbalu. Mogu se smatrati ostvarenim čovekom, uprkos svemu što me je pratilo u životu“, pojašnjava Gudelj.

Napisana je knjiga „Ivan Gudelj – Hajdučka priča“, a pre dve godine snimljen je i dokumentarac „Ivanova igra“. Kako god, njegov život jeste velika priča i njegova igra i dalje traje.

„Knjiga Blaža Duplančića ’Hajdučka priča’ mnogo je rekla, ima svoju poruku. Tu je i dokumentarni film, sa dosta emocije, ’Ivanova igra’ Tomislava Žaje okupila je mnoge vrsne igrače. Nije to samo fudbalska priča nego priča sa životnom porukom. Život se može učiniti pozitivnijim, samo treba pronaći način i energiju. Film je premijerno prikazan u HNK Split. Svi se u tome mogu naći, UEF-a je bila glavni pokrovitelj, prepoznala je ozbiljnost tog projekta. Uzeo je prvu nagradu na Međunarodnom festivalu u Austriji. Zadovoljstvo mi je da se i moj život nekom učinio zanimljivim, makar proživeo sve ono što sam proživeo“, zaključio je Ivan Gudelj, heroj života.

Ivan Gudelj nikada nije svoju životnu pobedu preterano objašnjavao i bilo koga s njom opterećivao, svestan da bi ta „kuknjava jadikovka“ bila ravna porazu. A on poraze nikada nije priznavao samom činjenicom da ih je znao podneti.

I stojički, i ljudski…