Nikica Klinčarski

BEOGRAD – Nikica Klinčarski potrošio je dva mandata u Partizanu, na poziciji levog beka i levog krila. Ostvario je solidnu inostranu karijeru, igrao za reprezentaciju Jugoslavije, ali se brojem nastupa zlatnim slovima upisao u istoriju beogradskih „crno-belih“.

Fudbal je igrao kada je to bilo uživanje, čarolija, bajka. Partizanu je podario i dušu i srce, a velikan iz Humske njemu će dati mesto svoje legende za sva vremena. Da se raduje važnim pobedama, da niže uspehe i trofeje, da oko ruke bude kapitenska traka, kao vođa tima, prvi među jednakima ili još preciznije: lider svog „parnog valjka“. Jednom rečju, drugo ime za uspeh.

Naš gost je i levi bek i levo krilo, kapiten Partizana i reprezentativac zemlje koju su mnogi voleli.

„Hvala vam na lepim rečima. Na sve te pohvale samo ću da se zahvalim. Sve je bilo u interesu Partizana“, započeo je priču Klinčarski.

Mlad čovek iz istočnog dela Severne Makedonije, iz Berova, našao se u Partizanu i u Beogradu.

„Duga je to priča, skratiću je. Bio je čovek koji je dugo tamo boravio. Oženio je našu Berošćanku. On je pratio moje igre, a bio je veliki partizanovac. Kada sam završio školu razgovarao je sa mnom i obećao me odvesti u veliki klub. Ubrzo je poslao mi poruku da dođem na probu. Kada sam shvatio da je to Partizan mojoj sreći kraja nije bilo. Jer, moj otac je partizanovac, ja sam navijač Partizana i tako je sve počelo“, priseća se on.

Klinčarski je svojim potezima, borbenošću, neretko i golovima izrastao u same visine. Nadvisio i Maleševo i Avalu. U dresu crno – bele boje odigrao je 565 utakmica. Prvi je Moca Vukotić, drugi Saša Ilić, pa on. Igrao je u dva mandata u Humskoj. Radovao se titulama 1978.i 1983.godine, ali i Kupu Jugoslavije, došao je nakon 32-godišnje pauze.

„Uvek su derbiji bili vrhunac svega što sam priželjkivao. Debitovao sam na Marakani i čuvao sam velikog Bogičevića. On visok 190, a ja 170 cm. Nisam se uplašio tih sto hiljada ljudi. U debiju za Partizan postignem gol, u debiju za Mladu reprezentaciju u Osijeku dao sam gol. U debiju za A tim u Sarajevu dao sam gol. Bog me je pogledao, nagradio me zbog mog odnosa prema igri i protivniku i zbog mog zalaganja. Te utakmice uvek ću da pamtim“, ističe Klinčarski.

Mnoge legende Partizana preselile su se u večnost, nedavno je i Milutin Šoškić Šole zaplovio svojim morima. Ipak, dugo je Klinčarski drugovao i nastupao zajedno u Partizanu sa Mocom Vukotićem. Nekoliko susreta sa njim daje  pravo na zaključak: bio je ikona Partizana i , iako omalen rastom, velikan da se pamti!

„O svom kapitenu i idolu pričaću na poseban način, emocije me hvataju. Gromada od čoveka. Veliki fudbaler, veliki prijatelj. Kada on ostavi srce na terenu, mi moramo da ostavimo sve što je u nama. Bio je izuzetan, čovek koji je srce dao Partizanu. Bio je pravi vođa, uvek tu za sve kada je potrebno. Uvek je bio uz svoju porodicu. Takav čovek se retko rađa“, hvali Klinčarski preminulog Vukotića.

Takav je Klinčarski, hvali druge, o sebi ćuti, iz skromnosti i vaspitanja. Ali, zato postoje mnogi fudbalofili koji će reći da je on jedan od najpoznatijih asova jugoslovenskog fudbala. Kada se išlo preko grane, on je otišao u SAD-e, posle drugog mandata u Partizanu nastupao je u švedskoj Frolundi. Da sat života ne čini svoje, njega ljubav prema toj igri nikada ne bi napustila, mogao je još da igra. Inače, karijeru je završio u Bačkoj Topoli sa nepunih 35 leta.

„Jeste. I sada igram za veterane, ljudi se čude odakle ta snaga, energija i volja za fudbalom. Takav sam bio dok sam igrao za svoj Maleš, za Partizan, za reprezentaciju. Jednostavno, takav sam. Ta igra privlači me, dajem sve od sebe da znanje i iskustvo prenesem na mlade“, nastavlja Klinčarski.

Imao je čast i zadovoljstvo da igra večite derbije pred skoro 100 hiljada duša. Praznici su tada bili okršaji Partizana i Crvene zvezde.

„Čuvao sam Blekija, pa jednog od najboljih jugoslovenskih igrača svih vremena Vladimira Pižona Petrovića. Iako sam nižeg rasta, davao sam sve od sebe da pokažem da su za mene velike utakmice i veliki izazov. Mnogi su se plašili velikih i punih stadiona, a mene je to motivisalo i tada sam davao najviše. O sadašnjim derbijima ne volim pričati. U moje vreme, posle derbija odlazili smo zajedno na piće, kao pravi prijatelji smo analizirali detalje sa utakmice. Ostali smo pravi prijatelji do današnjih dana“, dodaje Klinčarski.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 8 mečeva. Bio je učesnik Olimpijade u Moskvi 1980.godine. A malo pre toga je u Sarajevu postigao gol u pobedi protiv Urugvaja od 1:0. Osam igara za takvog igrača, ruku na srce, premalo je. Međutim, koliko je ta zemlja imala asova, kakva je bila konkurencija, ko je sve igrao od Triglava do Đevđelije, imao je sasvim pristojan broj reprezentativnih nastupa.

„Ne bih da se žalim. Sa mladom reprezentacijom smo u Mostaru bili prvaci Evrope do 23 godine. I taj gol na debiju za A tim čini me srećnim. U svakom klubu bilo je po dva ili tri igrača za reprezentaciju. Bila mi je čast da sam u društvu Pižona Petrovića, Safeta Sušića, Vahe Halilhodžića, Ivana Gudelja, Ivice Šurijaka, Krstičevića, Pančeva i tako dalje. Veoma jaka liga i reprezentacija. Ostavljam drugima da kažu zašto reprezentacija nije ostvarila nešto konkretno“, setno će Nikica Klinčarski.

Kada je okončao igračku, započela je trenerska karijera. Radio je u Partizanovoj fudbalskoj školi, vodio je kadetsku selekciju Srbije i bio četvrti na šampionatu Starog kontinenta. Možda Nikicu Klinčarskog vidimo u ulozi glavnog trenera seniora Partizana…

„Jedan trener, naš stariji kolega, uvek mi je govorio: ’Klinca, beži od klinaca. Jer, nikada nećeš voditi prvi tim!’ Ne kajem se. Mnogo je tih dečaka izgradilo vrhunske karijere. Svakom želim uspeh i sreću. Mislim da svako od nas koji je odigrao par minuta za prvi tim Partizana zaslužuje poverenje. Svima želim duge sportske karijere. Samo molim sve da više guraju našu decu, iz naše škole, da Partizan vrate tamo gde mu je mesto“, želje su mu.

Ljuba Radanović, Ranko Stojić, Slobodan Rojević, Aleksandar Trifunović, Zvonko Varga, Zvonko Živković, Miodrag Radović, Miodrag Ješić, Miloš Đelmaš, Zvonko Popović, Rade Zalad i tako dalje, sve su to asovi koji su sa njim donosili radost Partizanovim pristalicama. Viđaju se , druže, evociraju  uspomene na jedno zlatno vreme i prohujalo doba. Klinčarski je imao prijatelje i u Zvezdi, Borcu, Slobodi, Vardaru, Olimpiji, Spartaku, OFK Beogradu, Sutjesci itd.

„Žal za tim vremenom je tu. Jugslovenski sam nastrojen. Igrao sam za tu zemlju i dušom i srcem. Mnogi mi zameraju, ali ja sam ponosan na to. Ne delim ljude po veri, naciji, boji kože. Jeli smo zajednički i isti hleb. Nedostaje mi sto hiljada ljudi na stadionu Zvezde, 50 hiljada na stadionu Partizana ili Hajduka i Dinama, pa 30 hiljada gledalaca u Banjaluci, Ljubljani, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, Tuzli, Vinkovcima, Rijeci… Družim se sa veteranima Partizana i često pričamo o tim zlatnim vremenima. Daj bože da se vrati to vreme, ali moja generacija to dočekati neće“, tvrdi on.

U nadi da reprezentacija Srbije može biti neko i nešto na Mundijalu u Kataru, šta očekuje Nikica Klinčarski od nastupa „Orlova“ na planetarnoj smotri fudbala u dalekoj zemlji?

„Uvek smo mi pametni, lepi, najbolji, uvek očekujemo borbu za prvaka sveta. Ipak, treba biti realan. Ima dosta jakih reprezentacija. Mislim da je Piksi Stojković doneo ono među naše igrače koji igraju u velikih klubovima što će da zbije redove, da bez bilo kakve ljubomore, pakosti ili nečeg trećeg odigraju pouzdano, muški, borbeno. Selektor je stvorio divnu atmosferu. Neka to upotrebe protiv Brazila, Hrvata i svih drugih zemalja. Naši momci sazreli su za velika dela. Neka budu pametni, da ih upozorava primer košarkaša koji nisu uspeli. Težak je put do titule. Želim im sve najbolje, vrhunsko zdravlje, uspeh i sreću“, zaključio je Nikica Klinčarski.

Blago onom ko svojim ostvarenjima mami ponos kod mnogih. Nikica Klinčarski to je uspeo na istoku Severne Makedonije, te u Beogradu i na svakom pedlju kugle zemaljske gde žive ljudi koji Partizan vole i koji se fudbalu dive. Ko se ne bi divio virtuozu Nikici Klinčarskom.

Tom umetniku fudbalske igre…