Igrala je Slavija u kvalifikacijama za Kup UEFA protiv danskog Olborga. Našu ekipu je očekivao vjerovatno najteži protivnik u klupskoj istoriji. Meč kakav većina naših igrača nikada nije igrala. Taj veliki Olborg je godinu ranije nastupao u Ligi šampiona. Igrao je protiv Mančester junajteda, a sada protiv Bojana, Picule, Vučine, Bjelog, Ivana…

Bilo je to ogromno iskušenje za naš tim, o tome sam već pisao, pa da se podsjetimo:

Bila je to utakmica kvalifikacija za Kup UEFA. Slavija se izborila za ovaj nastup trijumfom u Kupu BiH protiv Slobode.

Na izvlačenje parova u Nion su otputovali tadašnji predsjednik Dragan Kulina I direktor Željko Radonja, a mi smo čekali da se jave. Znali smo da možemo izvući Dance, a to nam je bio zadnji klub koga bi poželjeli. Oni su sezonu ranije igrali u Ligi šampiona.

Protivnici su im bili Mančester junajted, Viljareal i Seltik. Bilu su u grupnoj fazi treći, sa šest bodova. Ispred njih su se našli Junajted i Viljareal, a Seltik je bio četvrti. I dobili smo njih. Za nas strašni Olborg.

Kad su nam javili počeli smo da kolutamo očima i već smo vidjeli punu mrežu našeg golmana. Utjeha nam je bila da Dragan Kulina neće moći da nam organizuje prevoz autobusom, kao što je uradio sa gostovanjem godinu ranije u  Ocelul, Rumuniju.  O tome neki drugi puta.

Dakle, Olborg nas je čekao, a u Nionu su hladni Danci prišli Kulini i Radonji, dali im vizit kartu i rekli da sva konverzacija ide meilom i da oni nemaju običaj da ’’pomažu’’ protivniku oko smještaja i ostalog boravka u Olborgu. Dali su i dva predloga za smještaj, a kada smo nazvali hotele  okrenulo se Istočno Sarajevo oko nas koliko je to bilo skupo. Krenula je balkanska snalažljivost. Našli smo naše ljude u Danskoj, oni nam pomogli da nađemo jedan simpatičan, lijep smještaj malo van grada, a koštao nas je dva puta manje od onih koji su nam nudili Danci.

Do Olborga smo doletjeli preko Kopenhagena. Tu smo prešli u drugi avion i konačno stigli. Išli smo redovnim komercijalnim letovima.  Čekao nas je gore Željko Radonja, on je doputovao dva dana ranije.

Smjestili smo se u hote i ’’opušteno’’   razmišljali o protivniku. Pred igračima smo pričali da oni nisu ništa strašno, a kada bi ostali samo bojali smo se petice i više. Godinu ranije su oni isprašili Modriču sa 5:0 i 2:1 u Zenici. Dakle bilo je 7:1.

Dok su igrači Bojan Regoje, Vučina Šćepanović, Goran Simić i ostali trenirali mi smo ’’šetkali’’  gradom. Kolega Nedeljko Lubura i fotoreporter Rašo Vasić. Bila su za nas to tri relaksirajuća dana, a kako je bilo igračima znaju oni.

Dan prije utakmice išli smo na zvanični ručak. Dragan Kulina je domaćinima spremio poklone po principu što manji budžet to veći pokloni. Vrijedili su oni svaki po 250 evra. Da se ne obrukamo.

Oni su nama takođe spremili poklone. Brat bratu 20 evra. Neke staklene  činije, i klupska zastava... Đavo ih  odnio i njihove poklone. Ostao je u sobi onog hotela.

Tokom razgovora sa predstavnicima Olborga upitali su Kulinu i koliki je budžet Slavije. Dobili su odgovor milion, a oni su konstatovali evra. Pogledali smo se nasmijali i ostavili ih u ubijeđenu da je tako. A nije bo ni milion maraka!!!

Došao je i dan meča. Stigli smo na stadion i otišli u klupski restoran Navijači koji imaju ulaznice za restoran su imali ručak, pa su dobili nove klupske dresove, za tu sezonu.

Trener, neki napirlitani Šveđanin je svima objasnio kako će igrati njegova ekipa, a po ponašanju smo vidjeli da nas je smatrao ''buranijom.

Neđo Lubura i ja smo se ’’naljutili’’  zbog takvog odnosa i sa švedskog stola pojeli smo im sve jagode. Ostavili smo im meso, hljeb, salatu i ostalo. Drugi dio naše delegacije  se pobrinuo da sto ostane prazan.

Na utakmici se Slavija pojavila u opremi koju nikada nije nosila. Žuti dresovi, žute gaćice i crne štucne. E te štucne smo nabavili noć pred utakmicu. Putovalo se 90 minuta u jednom pravcu da se nađu i donesu. Nije bilo drugih, pa zato crne...

Sama utakmica je bila spektakularna, što se tiče Slavije. Svi su pružili maksimu: Lučić, Lackanović, Regoje, Stanković, Arsenijević, Simić, Radonja,  Todorović, Kutalija, Šćepanović, Đermanović. Na klupi su bili: Tomović, Papaz, I. Radovanović,  Njeguš, Šešlija, Nikolić, S. Radovanović.

Golman Lučić im je hvatao žive lopte, Regoje bio k'o stijena sa ostalim iz odbrane, u napadu Šćepanović i Đermanović sjajno držali loptu, a na sredini ih ’’izluđivao’’  Goran Simić – Picula. Fudbalski čas im je održao, pa su se odmah o završetku meča interesovali za njega. Da je bio dvije godine mlađi danas bi Picula bio stanovnik Olborga.

Utakmica je završena 0:0. Od njihove nadmenosti nije ostalo ništa.

Obećali su nam dati i cd sa utakmice, ali obećanje ludo radovanje. Nisu oni znali da sam ja ’’izigravao’’ snimatelja, pa je bilo nekih snimaka. Nisu bili tako kvalitetni, ali bili su...

Ostali smo bez cd, ali srećni i radosni se vratili u naš hotel...

Nismo ni spavali, kada je hotel zatvoren, a mi ostali na terasi, spas smo našli u obližnjoj benzinskoj pumpi.

Kompletna naša ekspedicija i naš Paljanin Zdravko Lubura stanovnik Olboprga...On nam je bio gore sjajan domaćin!

Slavilo se kao da smo u Istočnom Sarajevu. Igrači su otišli ranije na spavanje, a mi direktno u autobusu na aerodrom. Svi su mi ujutru prilazili i čestitali rođendan. Ništa mi nije bilo jasno. Pitao sam se kako znaju, a onda je dilema riješena – Fejsbuk. Bilo je to jedno fenomenalno putovanje sa Slavijom. 

Za sedam dana revnaš se igrao…

Čemu ovo podsjećanje. Želim na ovaj način da pozovem sve ljubitelje fudbala na utakmicu Famos – Slavija.

Kompletan prihod sa meča biće uplaćen porodici Gorana Simića, našeg Picule. Potrebna mu je pomoć, doživio je tešku povredu na radu.

Treba nas sada Goran, a mi smo često trebali na utakmicama njega, Da povede ekipu putem trijumfa, da odigra magično. Da pokaže svoje velemajstorsko znanje…

I nikada nije iznevjerio. Uvijek je bio pravi, ajde da u subotu i mi budemo pravi, a da na meču Famos – Slavija odjekuje možda i najljepši slogan Slavijinih navijača – Daj gol Picula, Picula, Picula…