Mladen Munjaković bio je član Dinamove generacije koja je Zagrepčanima donela titulu šampiona i osvajača Kupa Jugoslavije. Nadimak „Munja“ dobio je , jer se tako ponašao na terenu. Bio je brz, borben i uvek spreman da pruži sve od sebe.

Fudbalski karakter rađa se u bespoštednoj borbi, da pobeđuješ prvo sebe, a onda i protivnika. Malo je ko i lepo i efektno to potvrdio kroz svoju karijeru kao „Munja“ i nisu ga tek tako prozvali. Bio je Dinamov stub, nikad nije ustuknuo, ali je znao i u takvoj bespoštednoj borbi da oda priznanje i svom protivniku.

Za naše čitaoce govorio je Mladen Munjaković, nekadašnji prvotimac Dinama, Rapida, Olimpije, Levantea i Segeste.

„Pozdrav svim vašim čitaocima. Tako prijatno ste me iznenadili. Ako mogu reći šta korisno, uvek sam spreman na saradnju“, rekao je na početku Munjaković.

Odigrao je sjajnih 430 mečeva za Dinamo. Bilo je to vreme kada su „modri“ bili sjajni. Tim sa Maksimira je 1982.bio šampion, a godinu dana kasnije i osvajač Kupa Jugoslavije. Ističe da su dani provedeni u Dinamu kao najlepši san.

„Igrati nekada za zagrebački Dinamo bio je najlepši san. Biti prvotimac Crvene zvezde, Partizana, Hajduka ili Dinama bio je san svakog igrača u Jugoslaviji. I biti deo bilo kojeg drugog prvoligaškog kluba bilo je predivno. Bila su to sjajna vremena. Evocirajući uspomene mogu reći da mi je bilo ugodno, neizmerno lepo“, priznaje Munjaković.

Karijeru je nastavio u bečkom Rapidu, kratko je bio u Ljubljani, super izdanja imao je u španskom Levanteu, a karijeru je okončao u Segesti. Njegovi inostrani nastupi nisu bili nezapaženi. Iako je imao defanzivne zadatke, on je i u belom svetu pogađao protivničku mrežu. Ima detalja koji se izdvajaju, a mora biti zadovoljan onim što je ostvario.

„U bivšoj zemlji naša generacija pre 28.godine nije mogla ići u inostranstvo. To je bila otežavajuća okolnost, nije bilo lako ostvariti povoljan inostrani angažman. Laganiju privilegiju imali smo mi, igrači iz ’velike četvorke’. Pokojni Predrag Naletilić pomogao mi je da odem u bečki Rapid. Tamo je trener bio Oto Barić, a i Cico Kranjčar bio je tamo. Ja sam došao umesto Pere Bručića. Tamo sam se zadržao dve godine. Onda je za trenera došao Hans Krankl koji je bio za opciju podmlađivanja ekipe i da se šansa da bečkoj fudbalskoj mladosti, domaćim igračima. Mi sa strane bili smo pomalo u nemilosti. Međutim, otišao sam u Olimpiju šest meseci kako bi se izbegla odšteta. Onda sam otišao dve sezone u Levante, tamo sam igrao odlično. Ipak, ja sam bio nestrpljiv da se vratim, pa sam karijeru završio u Segesti. To mi je jedno od najlepših perioda karijere, ali doživeo sam tešku povredu i okončao sam karijeru“, pojašnjava on.

Njegova svaka fudbalska priča često je počela i završavala na temu Dinama. Bio je novembar, 29-eti, godine 1986-este. Dva puta su vodili u Beogradu, Zvezda je pobedila sa 5:2, a Munjaković je bio jedan od najboljih aktera te utakmice. Taj meč i onaj pogodak nešto su mu, priznaje, najlepše iz dana vernosti „modrima“

„Nekada se događaju čudne stvari. Odigramo izvanredno, ja odigram najbolju utakmicu u karijeri, a izgubimo je. Prvi gol asistiram Bogdanoviću, drugi sam postigao, pa izgubili. Ta utakmica me prodala u Levante. To mi je najdraža utakmica, ali voleo bih da smo slavili pobedu. To je sport“, priča Munjaković.

Nedavno je preminuo trener svih trenera Miroslav Ćiro Blažević. Čvrsta sećanja vežu „Munju“ na tog fudbalskog stručnjaka.

„Jako sam tužan. Šest meseci pre Ćirinog dolaska odigrao sam kod Markovića. Onda smo sa Ćirom išli na turneju u Australiju. Dva puta bio mi je trener, često smo se sretali u životu. Prošlog leta u mom rodnog kraju nacrtali su mural meni u čast, pa je i pokojni Ćiro bio. Bio je izvanredan čovek, trener. Bio je neverovatan, izuzetno sam ga respektovao“, drhtavim glasom govori Munjaković.

Jednom prilikom legendarni trener video ga je na 17.spratu eminentnog hotela u društvu devojke. Na treningu je nacrtao jabuku, a sledeću utakmicu on je igrao, kao da se ništa nije dogodilo.

„Na turneji u Australiji svi su bili srdačni prema nama. Jedne večeri, a trebali smo mi mlađi u sobama biti do ponoći, sprijateljio sam se sa jednom prijateljicom. U 3 časa ujutro Ćiro ide i kaže mi: ’Oprosti sine, molim te, oprosti’. Međutim, ujutro u 9 časova nakon doručka on pred svima kaže fizioterapeutu: ’Čačkoviću, kupuj kartu Munjakoviću i kući. Da ga ne vidim nikada više!’ Ja molim kapitena Zajeca da reaguje, propao sam u crnu zemlju. Međutim, ja na utakmici u prvom timu, dam gol i sve bude dobro. Kod njega se nikada nije znalo, bilo je toplo-hladno. To je Ćiro. Na takav način održavao je atmosferu“, priseća se Munjaković.

Bio je cimer sa Milivojem Bračunom. Bilo je i raznih dogodovština.

„Radilo se o utakmici u Rijeci. Mi u hotelu, igrali smo karte. Primetim Ćiru na balkonu, ulovio nas je. Spustim karte i kažem da sam umoran, da moram da spavam. Neko kuca na vratima, ulazi Ćiro sa Mlinarićem i kaže Bračunu koji se pretvarao da spava: ’Spavaj, spavaj, kockaru jedan!’Išli smo u drugi tim. Nakon debakla u Skoplju kod Vardara, vratimo se i dobijemo Crvenu zvezdu u Zagrebu. Pred meč nacrta krug na tabli, a u njemu tačkice i meni kaže da sam ja ta tačkica, izdajnik. Dan ili dva kasnije on mene uvrsti u prvi tim. Nakon pobede sve se sleglo, kao da ništa nije bilo. To je bio on, trener svih vremena“, setno će Mladen Munjaković.

Iznedrio je Dinamo mnogo zvučnih imena, a prijatelji su često kao biseri rasuti po belom svetu. On svoje nikada nije prosipao, pa i danas čudno sjaje. Bez obzira da li su bili ukras Dinamove ili igre Crvene zvezde, Partizana, Hajduka, Olimpije, Rijeke, Borca, Sutjeske, Veleža i tako dalje. Njegova mnoga prijateljstva odolela su svim iskušenjima i – traju!

„Nažalost, sve što se događalo, sva zla koja se narodima dogodiše, sve je moglo bez toga. Kada sam bio u Levanteu, družio sam se sa Vladislavom Đukićem. Nikada nije bilo zle krvi sa bilo kim od prijatelja. Teže se prepoznamo, ostarili smo. Nikada nije bilo zlih namera i komentara. Ponosan sam na sva ta prijateljstva i poznanstva“, podvlači Munjaković.

Jedno vreme bio je izvan najpopularnijeg sporta. Njega trenerski poziv ili uloga menadžera kao da nisu interesovali.

„Život je nekada čudan. Nakon Segeste, pokojni Đuro Brodarac molio me i bio sam sportski direktor. Međutim, odlučio sam da uzmem jedan veliki hotel. Sve sam tome podredio. Međutim, nisam se hteo vraćati sportu, ali i danas odem u Dinamo, viđamo se. Nisam direktno vezan, osim što suprug moje kćeri Dinko Trebotić , koji je iz Hajduka došao u Lokomotivu, pa bio u Videotonu, sada je u Rumuniji, doprineo je da preko njega ostanem u fudbalu“, pojašnjava Munjaković.

Rođen je u mestu Žerjavinec kod Sesveta, 20.jula 1961.godine. Često se vraća zavičaju , iako je Zagreb davno postao drugi dom.

„Moj Žerjavinec je od Zagreba udaljen 16 kilometara. Tamo mi je majka, još je živa. Imam prekrasno imanje, lepo je kod kuće. Sada mi to dođe kao vikendica, a sa stanom sam u Zagrebu. Sada je i to deo Zagreba i u Žerjavinecu svake nedelje roštiljamo, družim se sa srodnicima i prijateljima“, kazuje on.

Da li vredi čekati da ponovo Crvena zvezda ili po prvi put Dinamo, Partizan, Hajduk budu pobednici Lige šampiona? Iz ove perspektive, izgleda kao nemoguća misija.

„Da, mislim da je nemoguća misija. Moja generacija to neće dočekati. Zvezda kada će biti prvak Evrope, često sam išao kod Robija Prosinečkog. Čak me dr Musolin operisao, trenirao sam sa njima. Oni momci su bili veliki ljudi i izvanredni sportisti. Svako od njih mogao je igrati u Realu. Mislim da je teško da neko ponovi uspeh Crvene zvezde“, veruje Munjaković.

Na kraju, otkrio je da se nije okušao na polju estrade. Krivca bi mogli tražiti u  Dušku Lokinu.

„Dok sam bio igrač slovio sam za nekog ko je voleo određene stvari. Nisam bio noćobdija, ali voleo sam dobru muziku. Duško i ja bili smo prijatelji i pre nego što je on postao moj tast. Kada sam kćerku mu ugledao, bio sam oduševljen. Otišao sam igrati u Beč, ona je došla za mnom i 17.decembra 1988.godine sklopljen je naš brak. Sa Duškom Lokinom prvo sam veliki prijatelj, a onda smo tast i zet. Srećan sam i zadovoljan sam što je tako“, zaključio je Mladen Munjaković.

Svaka karijera, pa tako i Mladena Munjakovića – Munje na kraju je i početak kraja, koja se pamti i prepričava, a upravo to doživeo je on.

Kao da je i sada na kraju početka…