Ljubiša Rajković

NIŠ – Ljubiša Rajković važi za jednog od najboljih desnih bekova u stogodišnjoj istoriji niškog Radničkog. Želeli su u svoje redove da ga dovedu klubovi „velike četvorke“, dva puta je bio na pragu Crvene zvezde, ali matični klub nije bio za njegov odlazak. Dedinu kuću je preuredio u svojevrsnu spomen sobu, gde najčešće provodi vreme. Kaže da mu je na obalama Nišave i najlepše.

Radničkom je sve dao, on njemu – ko zna, ali Ljubiša Rajković uspeo je u životu, radio je ono što voli. Nosio je dres Radničkog, pa Bastije i reprezentacije Jugoslavije. Igrao je tako da su ga hteli klubovi „velike četvorke“, Crvena zvezda bila je najupornija, ali bilo je kako je bilo.

Pronašli smo ga na niškom keju, u predivnom ambijentu i u društvu saigrača Slobodana Halilovića.

„I Halilović i ja svakodnevno smo u šetnji, to je na keju Nišave. Za bivše sportiste jako bitna je fizička aktivnost. To je najbolji lek. Jer, ako se organizam zapusti, dođe do srčanih i drugih nevolja. Vazduh je najčistiji na obalama reke i tu smo najčešće“, otvorio je telefonski razgovor Ljubiša Rajković.

Oslovljavaju ga sa „Žuća“. Red je da se zna i kum takvog nadimka.

„Kumovali su Bog, majka i otac. Moja kosa je takve boje da nije bilo teško dati takav nadimak. Danas ta boja i nije prisutna. Međutim, neki kažu da smo srećniji ljudi, da nas nebesa više čuvaju. Čini mi se da je bilo više situacija kada mogu da kažem da u tome ima istine“, kaže Rajković.

Rođen je u Donjoj Trnavi kod Niša, 3.oktobra 1950.godine. Na vreme je prepoznao svoju igru.

„Ta nekakva spravica bio je radio prijemnik. Bio je samo jedan aparat i ljudi su se okupljali nedeljom da slušaju Radivoja Markovića, a kasnije i Marka Markovića. Ljudi su se veselili ili tugovali dok su slušali. Onda sam i ja hteo da reporteri i mene najave i tako sam počeo da igram. To je presudilo kao i moj nastavnik fizičkog vaspitanja, Lečić. Moj otac me od malena vodio na utakmice Radničkog. Bratu i meni je kupovao lopte i tako je sve krenulo“, otkriva Rajković.

Bio je napadač, pa postao defanzivac. Prošao je mlađe selekcije Radničkog i za prvi tim zaigrao sa 17 godina. U 12 sezona nanizao je 440 utakmica.

„Teško je odrediti kada je bilo najlepše. Možda od 17.do 20.godine. Sa 17 godina sam debitovao i bio omladinski reprezentativac, sa 18 sam igrao za mladu reprezentaciju, a sa 19 godina već me je pozvao Rajko Mitić u A tim Jugoslavije. Godina 1969.bila je ključna. I klubovi velike četvorke svi su me hteli, postoje razlozi zašto do toga nije došlo. Ljudi koji su vodili Radnički doneli su odluku da svi iz Radničkog mogu da odu osim mene“, tvrdi Ljubiša Rajković.

Čuvao je Dragana Džajića u susretima protiv Crvene zvezde, a on je govorio da niko nije bio vernija mu senka od Ljubiše Rajkovića.

„To mi je imponovalo. Tada sam u karijeri krenuo izbiljnije. Posle te utakmice novinari su utrkivali se da napišu kako ja nisam dozvolio Draganu Džajiću da igra. Ubrzo me Dušan Nenković pozvao u mladu reprezentaciju koja se spremala u Košutnjaku. A tim se spremao za meč protiv Rusije, a mi za Balkansko prvenstvo. Prilazi mi Džaja, rukovao se, zagrlio me i rekao da ga niko kao ja nije čuvao i preporučio mi je da ne menjam svoj stil igre. On mi je od tada mnogo pomogao u karijeri, zahvalan sam mu na svemu“, priča Rajković.

Dakle, pozivali su ga klubovi „velike četvorke“, najbliži je bio Crvenoj zvezdi, ali nije njen dres obukao.

„Ja sam obukao dres Crvene zvezde. Sa tim klubom bio sam na turneji u Montevideu 1970.godine, jer je Miroslav Pavlović bio u vojničkim redovima. Dva puta sam bio na pragu dolaska u Zvezdu, lepo se dogovorimo, čekamo poslednji dan i Radnički izigra dogovoreno. Miljan Miljanić mi je više puta rekao posle poraza od Panatinaikosa da bi sa mnom Zvezda prošla dalje. Međutim, neki ljudi iz niškog kluba kvarili su dogovoreno i nikada nisam zvanično bio u redovima velike Crvene zvezde“, pojašnjava Ljubiša Rajković.

Na preporuku Džaje prešao je u Bastiju, a u Francuskoj je odigrao oko 100 utakmica i u toj zemlji proveo je dve godine.

„Tri godine pre toga mi je Velibor Vasović rekao da ću u PSŽ, a bilo je ponuda iz Nemačke i Grčke. Vaske mi je tvrdio da je sve gotova stvar, ali on je otišao iz kluba i poručio mi da se snalazim. To je za mene bio teži udarac, već sam imao 30 godina. Na preporuke Dragana Džajića prešao sam u Bastiju. Takođe, na turniru u Mostaru Dušan Bajević zapucao me kopačkom u facu i pola godine sam morao biti zatvorenih očiju da bih sačuvao vid. U tom udarcu sam imao težu povredu glave, pa nisam išao na SP u Nemačku 1974.godine. Na VMA sam oslobođen vojske, ali je kasnije Nikola Ljubičić preko ljudi iz Radničkom sve učinio da idem u vojsku, ali da ne služim. I zato sam u 30.godini otišao u inostranstvo“, govori Rajković.

Odigrao je 15 utakmica za omladinsku reprezentaciju, 17 za mladu, te 14 nastupa za A tim Jugoslavije. Prvi put u Bukureštu protiv Rumunije, a poslednji u Montereju protiv Meksika. Moglo ih je biti više.

„Apsolutno! U svim selekcijama nosio sam kapitensku traku. I za A tim na turnejama u Kolumbiji, Meksiku i Gvatemali nosio sam traku, iako je tu bio Duško Bajević kao kapiten. Jedan igrač iz sredine kakva je Radnički i Niš uspeo je da nosi kapitensku traku u svim selekcijama“, zadovoljno će Rajković.

Na jednom meču Jugoslavije u Lajpcigu vodilo se da je igrao, a zapravo on je sedeo na klupi, a Vladimir Bleki Bogićević je igrao.

„Pre te utakmice imali smo mesec dana pripreme u Luksemburgu i u Holandiji. Sve kontrolne utakmice igrao sam. Sa nama je bio i komentator Mladen Delić. Dolaskom u Nemačku doživeo sam da selektor ne saopštava ko će da igra. To je odlučio ekonom, rekao mi da vratim dres, jer me nema na spisku. Na poluvremenu je uveo Blekija Bogićevića, a Mladen Delić je stalno u prenosu govorio da je lopta kod Rajkovića. Posle toga sam shvatio da je sve namešteno, igrao je skoro ceo sastav Crvene zvezde i ishod tog meča je čudan i poznat. Neke druge radnje bile su ne samo u mom Radničkom nego i u reprezentaciji Jugoslavije“, nastavlja Rajković.

Imali su priliku on i Dragan Pantelić da pomognu Rijeci i Jošku Skoblaru, kojeg je Rajković mnogo cenio. Nisu pomogli, a kao da jesu.

„Skoblar je ostao legendarno ime u Francuskoj. Kasnije je igrao za Rijeku i zamolio me da mu Radnički pomogne da pobede. Ja pitam Dragana Pantelića, ovaj je energično odbio. Međutim, Skoblar je postigao golčinu, bila je to svečanost za oči. Dakle, nismo pomogli, a oni su pobedili. Bilo mi je drago da nismo učestvovali u nečemu nečasnom, a da je Skoblar pobedio. Kada sam igrao u Bastiji shvatio sam koliko je Joško Skoblar popularan u Francuskoj. Još je živ i izuzetno ga poštujem“, podvlači Rajković.

Nedaleko od Niša podigao je svojevrsnu spomen sobu u čast svom dedi. Drži do predaka, do onog što je njegovo, snaži korene, neguje tradiciju, dugo će trajati.

„I moj drugar Slobodan Halilović više puta je ovde dolazio. Radnički je prošle godine slavio 100.rođendan i nemaju arhivu. Brojne televizijske ekipe dolazile su ovde kod mene da u tom ambijentu snimaju. U jednom delu je spomen soba, deda je nosilac Albanske spomenice, bio je šest godina u ratu. Moj otac je vlasnik brojnih medalja za hrabrost iz 2.svetskog rata. Dolazili su brojni generali, doneli su šajkaču sa imenom mog dede. Mnogo toga ima ovde što ima dušu, što govori kako je bilo nekada, što treba da se svojata i da se poštuje“, zaključio je svoje kazivanje Ljubiša Rajković.

Ljubiša Rajković, popularni „Žuća“ ništa ne ostavlja za kasnije. Govori što misli, a uvek ima šta da kaže. Nekada britki defanzivac na terenu, danas i rečima seče. Međutim, ovaj čovek ogromne ljudske blagosti to čini samo kada mora. Zbog nepravde i istine.

Istini je uvek služio...