Stević u dresu reprezentacije, Foto: Arhiva Tempa

BEOGRAD – Napustio je rodni Bratunac kao velika nada beogradskog Partizana, ali Miroslav Stević punu afirmaciju doživeo je u Radu sa Banjice. Igrao je u Švajcarskoj, Nemačkoj, Turskoj, a sa Borusijom iz Dortmunda postao je prvak Nemačke. Utisak je da je izuzetno cenjen u belom svetu, znatno više nego u svojoj zemlji.

Svaka moć je sposobnost da shvatiš drugoga, ali pitanje je koliko su , kada je bilo najpotrebnije, razumeli njega. Biće da je u većim klubovima i centrima pokazao više nego u svojoj zemlji. Bilo kako bilo, ostvario je mnogo, postao reprezentativac, a u Nemačkoj ga danas cene kao svakog čoveka koji je uspeo.

Bio je fudbaler Bratstva Bratunac, Partizana, Rada, Grashopera, Dinama Drezden, Minhena 1860, Borusije Dortmund, Fenerbahčea, Bohuma, reprezentacije Jugoslavije.

Rođen je 7.januara 1970.godine u Ljuboviji. Mogao je da se zove i Božidar, ali nije. Mada, i Miroslav lepo zvuči.

„Rođen sam na pravoslavni Božić, bliže mi je nekako da se zovem Božidar. Međutim, u komšiluku mojih babe i dede bio je Božidar koji je mnogo voleo da popije. Kako i ja ne bih zbog toga postao pijanac, u celu priču uključila se i moja tetka iz Frankfurta. Ona se zove Miroslava, pa sam i ja postao Miroslav, ni kriv ni dužan. Ha ha ha ha“, kroz smeh je najavio razgovor Miroslav Stević.

Karijeru je počeo da gradi u Bratstvu iz Bratunca. Danas nema previše vremena da poseti rodno mesto, da sretne drugare iz detinjstva.

„Dugo godina nisam bio u Bratuncu. Sa 14 godina prešao sam u Beograd, a sa 22.godine otišao u inostranstvo. Kada sam nakon 20 godina došao u Bratunac obuzele su me snažne emocije. Posebno su došle do izražaja kada sam prolazio pored škole ’Vuk Karadžić’ , kao i terena Bratstva. Bilo je setno dok sam video ljude iz svog detinjstva. Nažalost, mnogo je onih koji su izgubili život u suludom i bespotrebnom ratu. Radujem se svaki put kada odem tamo. Sretnem ljude koji su deo mog sportskog i privatnog života. Još je tamo jedan od mojih prvih trenera Rade Sudar, pa drugari Milan Pavlović, Neško..., koji su igrali i koji su u Beogradu studirali prava, ekonomiju. Pomogli su mi da idem u pravom smeru, a ne kao neki koji nisu uspeli da izdrže sve čari koje nose mladost i veliki grad kakav je Beograd“, govori Stević.

Pre nego što je postao poznat i priznat, legendarni novinar Slava Vujović uporedio ga je sa Vladimirom Petrovićem. Gde sa njim kada mu je je Pižon bio uzor, a Stević to nije ni skrivao od javnosti.

„Kada kao dete dobijete novine i vidite da vas je priznato i poznato pero Slava Vujović izdigao, onda vam to neizmerno znači. Ja sam bio na Mostarskom turniru i on je to tada napisao, da stasom i pojavom podsećam na Pižona Petrovića. Meni je to bilo drago, jer Slava Vujović značio je mnogo u novinarstvu. Dalje, uporedio me je sa nekim  ko je, iako iz suprotnog tabora, bio jedan od trojice mojih idola. On, Zoran Čava Dimitrijević i Blaž Slišković. Nedavno sam Sliškovića video na svečanosti Ivana Gudelja i rekao sam mu to. Njihovi likovi su u vidu postera popunjavali moj prostor. Kasnije sam se sretao sa njima, sa Čavom u Partizanu, bio je tada prvotimac, a Vladimir Petrović bio mi je selektor u olimpijskoj reprezentaciji i mladoj reprezentaciji Jugoslavije, kod njega sam bio i kapiten. Dakle, život načini priče kakve ni najbolje pero teško može da zabeleži“, nastavlja Stević.

Da, jedan od uzora bio mu je Blaž Slišković. Stević je debitovao za Partizan protiv Hajduka, a na jednom meču protiv splitskih bilih objasnio je popularnom Baki koliko je veliki u njegovim očima.

„Baka je bio takav. Zato su ga ljudi voleli. Nije bio opterećen svojom slavom. Jednostavno, breme svoje popularnosti nosio je sa takvom lakoćom. Odrastao je u takvim okolnostima da je mogao sebi sve da priušti. Ta njegova nonšalacija odražavala se i na igru. Eto, dao je samo iz kornera toliko golova direktno. To je nesvakidašnje. Kada sam kao dečak odlazio na odmor, maštao sam da vidim taj najlepši stadion u Jugoslaviji, taj Poljud. Ispunila mi se želja da jednog dana tu i sam zaigram. Igrao sam i na Trofeju Marijan, koji je bio lepa ideja, predivna priča. Predivno je kada vam mašta donese stvarnost. Sretnete ljude koji su vam bili idoli. Kada odrasteš možeš da ceniš ljude, nema više idola. Oni su vam pomogli da prevaziđete određene prepreke i lakše dođete do cilja“, pojašnjava Stević.

Čudno da fudbaler zavidnog talenta ne ostvari ubedljiviju karijeru u dresu Partizana.

„Prošao sam tu školu. Imao sam sreću da me treniraju predivni ljudi, veliki stručnjaci i ličnosti. Florijan Matekalo, pa Vladica Kovačević, Branko Rašović kao prvi stranac u Dortmundu, onda Milan Damjanović... Svi ti ljudi načinili su velike karijere u Jugoslaviji i u inostranstvu. Bili su roditelji, pedagozi, menadžeri, velika podrška. Iz raznih razloga toga je danas sve manje. To što nisam više odigrao u Partizanu, kriva je moja glava. Tada čovek misli da zna više od starijih, nisam prihvatao savete. Moca Vukotić me simpatisao, pa sam trebao da budem malo strpljiviji. Ipak, mislio sam da zaslužujem više pažnje od Partizana“, obrazlaže Miroslav Stević.

Ona finta koju je prodao Bajri Župiću , proturivši mu loptu kroz noge, brzo je zaboravljena, pamtio ju je samo Miroslav Stević, zbog brojnih ožiljaka.

„Bajro je divan čovek, s njim sam provodio dosta vremena. Znamo ga svi po posebnom načinu igre. Mislim da se potpisao na kostobrane kod mnogih igrača. Zbog toga smo ga, na neki način, voleli. Bio nam je simpatičan. To je ta vrsta praktične edukacije koja je izgubljena u današnjem fudbalu. Izgubljen je proces čišćenja i vaspitavanja unutar ekipe. Izgubljeno je ono što je baza i suština kako bi se stvorila atmosfera da igrač uspe. To su preuzimali stariji igrači, lečili su ’bolesti’ koje mladi igrači nose sa sobom. Danas sve manje imamo lidera unutar ekipa“, smatra Stević.

Banjica nije daleko od Humske. U Radu se baš naigrao. Bilo je i golova.

„Rad na čelu sa vizionarom i čovekom koji je fudbal voleo, Seljom Jovanovićem, je sve te igrače koji se nisu afirmisali u Crvenoj zvezdi i Partizanu rado prihvatio i dao im mogućnost. Tako da je Selja, uz novac koji je davao i ogromnu ljubav napravio ekipu koja je mogla da se pohvali i da pomrsi račune mnogim velikim ekipama. Imali smo tim od igrača koji su kasnije napravili velike karijere. Izdvojio bih Miroslava Đukića, Ljubinka Drulovića, Vladimira Jugovića, Milojevića iz Zvezde, Vlaisavljevića, Grbovića... Bio je to skup iskusnih i mladih igrača. Bilo je to lepo vreme. Imao sam priliku da upoznam dosta trenera. Da radim sa velikim trenerom i dobrim čovekom Ljupkom Petrovićem, koji je kasnije otišao u Zvezdu. Te utakmice pomogle su mi da uđem u reprezentaciju, da budem kapiten olimpijske i mlade reprezentacije, ali raspad jugoslovenske lige sve više mi je pravio pritisak da moram da napustim to takmičenje, pa sam iz Rada otišao u inostranstvo“, govori Stević.

Godine 1992.prešao je u Švajcarsku, ali najviše je pokazao u nemačkim klubovima. Sa Borusijom je u Dortmund doneo pehar šampiona Nemačke. Igrao je i u Turskoj.

„Vodilja svakog čoveka treba da bude to da u svakoj zemlji prilagodi se pravilima i funkcionisanju te zemlje, da uzme sve dobre stavri koje ta zemlja ima, a svaka zemlja ima i dobre i loše stvari. Sva ta životna iskustva čine bogatstvo jednog čoveka i čine ga kompletnim. Tako da sam ja profitirao od Ciriha kao mlad, od Dinama Drezdena, tradicionalnog kluba, gde sam radio sa Klausom Zamerom. Posle sam njegovog sina Mateusa sretao, jedan mi je od velikih prijatelja. Imao sam sreću da igram dosta derbija, da igram u klubovima koji imaju tradiciju. To nudi čari, a na kraju ti ostanu dva ili tri kluba kojih se najviše sećaš“, ističe Stević.

Ostavio je toliko dubok trag u Nemačkoj, a za svoju zemlju odigrao je samo šest utakmica. Doduše, bio je učesnik Mundijala u Francuskoj.

„To je doprineo splet raznih okolnosti. Moj problem je što u životu nikada nisam bio fleksibilan. Onda imate teži put. Možda to ima veze sa mojim znakom u horoskopu, jer jarčevi nikada nisu išli po ravnom nego su tražili kamenitiji i strmiji put. Tamo je teže, ali su zdravije biljke. U tom momentu je konkurencija bila velika, ali mišljenja sam da sam uvek imao mesta u reprezentaciji, jer sam igrao u poznatim i uspešnim klubovima. Možda je tako i zbog nekih kritika koje je moj tast Nenad Bjeković upućivao Fudbalskom savezu, pa su oni preko mog šuraka Nenada i mene neke račune poravnjavali. Jer, bilo mi je nelogično da neki igrači koji nastupaju po austrijskim, holandskim i belgijskim ligama i bore se za opstanak dobiju priliku pre mene koji sam standardan u Borusiji iz Dortmunda. To je kontradiktorno“, smatra Stević.

Jednom je izjavio da pokojni Milan Živadinović nije imao konkurenciju u motivacionim izlaganjima. „Posle Živinog govora, mogli smo goloruki na austrijske tenkove“, reči su Miroslava Stevića.

„Da. To je bila poslednja utakmica pre raspada jugoslovenske lige. Hrvatski reprezentativci, moji prijatelji, nisu došli na tu utakmicu. Došli su iz BiH Vejsil Varupa i Rade Bogdanović. Meč je bio u Klagenfurtu, ja sam bio kapiten i pobedili smo sa 2:1. Nedavno sam pričao sa Barišićem koji je tada bio kapiten Austrije. Govor koji je pred utakmicu održao pokojni Živa, laka mu zemlja bila, bio je toliko motivisan da smo jedva čekali da utakmica počne. To su neke stvari koje veliki treneri i veliki ljudi imaju u sebi. Takvu sam priliku imao da doživim kod Uda Lateka u Dortmundu. To su harizmatični ljudi. Takvih je, nažalost, sve manje u današnjem fudbalu“, tvrdi Stević.

Srbija će na šampionat kontinenta u Nemačkoj. Dragan Stojković zna kako dobro proći u toj zemlji, svi se nadamo.

„Dragan Stojković je pokazao u kvalifikacijama za dva velika takmičenja da zna kako se radi. Uvek se može diskutovati da li je nešto dobro uradio ili ne. Ja sam malo drugačijeg mišljenja. Imajući u vidu kvalitet koji naša reprezentacija ima, da je Dragan Stojković izvukao više od maksimuma i da pre odlaska na EP da kažemo da smo ,već, uspeh napravili samim odlaskom. Sve što ostvarimo tamo biće dodatak. Ovo što je sada napravljeno nije ostvareno dugo godina. Takmičarski, činjenično gledano, ostvaren je veliki uspeh“, mišljenja je Miroslav Stević. 

Ostao je u fudbalskom sportu i nakon igranja.

„Ostao sam u fudbalu. Nemci vole reći da obućar ostane kod svojih kalupa. To je ono što najbolje radim. Završio sam 2007.godine trenersku školu, profi licencu. Radio sam dve godine kao direktor u Minhenu 1860. Bavim se menadžerstvom, imam agenciju i često sam gost na dve televizije. Moja porodica je sportska i do kraja smo ostali privrženi sportu“, zaključio je on.

Miroslav Stević je , da se zaključiti, elokventan, mudar, energičan, duhovit, dobrostiv, iskren i uspešan.

Pa, zar je moglo drugačije...