Juče sam prvi put učestvovao na Jahorina ultra trejlu. Išao sam na 10 kilometara. Bilo bi pretenciozno reći da sam trčao 10 kilometara. Išao, malo trčao, a naviše se borio sa samim sobom.

Vrijeme pretoplo, start je bio zakazan za 10 časova, a ja sam u nešto malo prije devet odlučio da krenem prije njih, 60 minuta.

Znao sam da će me stići, a uspio sam doći do onog makadamskog puta koji vodi ka goloj Jahorini. Tu sam u dva navrata odmarao u onim vidikovcima. Pričao sa beračima borovnica i čekao trkače.

Oni su, mislim na ove prvoplasirane, trčali tim dijelom, a ja sam sve to lagano snimio i krenuo dalje. Prva okrepna stanica, pravo zadovoljstvo. Svega i svačega, a najviše dobre atmosfere i srdačne dobrodošlice radnika OC Jahorina. Bilo je i navijanja za mene, pa sam i potrčao.

Nakon toga produžio sam za ostalim takmičarima i krenuo put gole Jahorine. Trava, mekana, može da se trčkara, hoda. Nema napora i tako razmišljam lako ću ja ovo, a onda ’’bum’’ u glavu. Usponi! Ko ih izmisli?

E, tu počinje prava bitka. Ne sa ostalim takmičarima, nego sa sobom. Idem i mislim u sebi – Što ti je ovo trebalo? Ipak ne popuštam. Jedan uspon je iza mene i nadam se da ih neće biti još. Samo sam se nadao?

Tri ili četiri…Odlučio sam da ne gledam ka njima, već u noge i patike, da tako hodam, da me ne deprimira pogled.

Idem, borim se i znači mi podrška i radnika OC Jahorina koji se nalaze na trasi, ali i ostalih takmičara. Pored mene prolazi portparol Fudbalskog saveza BiH Dinko Čeko, sin mog dobrog prijatelja. Bodri, ’’gura’’ me naprijed…

Na jednom od uspona me stiže i generalni direktor OC Jahorina Dejan Ljevnaić sa svojom ekipom. Pozdrav, srdačan i oni odlaze, a ja polako… Malo se stane, odmori, pa nastavi.

U tom hodu me prestiže i Branka Spasojević, moja draga prijateljica i supruga mog omiljenog ski instruktora Ognjena Spasojevića. Čovjek koji otvori ski sezonu, ali je i zatvori. Kratak razgovor sa Brankom i njenom prijateljicom i one odlaze, ja polako za njima. Bio je to ujedno i poslednji, ali najteži i najduži uspon. Uh, majko mila… Jedva! Ali je savladan.

Nikada se nisam obradovao Olimpijskom baru kao juče. Kad sam ga vidio svanulo mi je. Slijedi sada spuštanje, a ono nije ništa lakše od penjanja. Kamen, trava, prsti ’’udaraju’’ u vrhove patika, ali saznanje da si blizu cilja ti daje nadu da izdržiš.

Tako je i bilo. Nakon tri časa i 45 minuta, te pređenih više od 11 kilometara sam stigao na cilj. Čeka me Marija Nišić art direktor OC Jahorina i fotografiše (nadam se da će fotos da stigne).

Prezadovoljan što sam prošao stazu, što sam imao ovo iskustvo. Volim ja Jahorinu i ljeti, ali je sada još više volim zimi.

Sa cilja odlazim i hlad, da odmorim, da se energetski vratim u normalu. Čeka me i ručak, ali sam toliko umoran da mi je restoran dalek, kako oni pređeni usponi.

Ipak, nakon manjeg odmora pronalazim snagu, završavam sve što treba sa snimateljem i polako idem kući.

Mislio sam ovo pisati juče, ali nije bilo šanse. Krevet, pa onda andol (iskusni trkači su me posavjetovali da ne bi bilo grčeva i upale da se popije andol). Hvala im na tome.  Jutros se osjećam dobro. Zadovoljan. Istrčao, prešao, kako god hoćete tih 10 kilometara, izborio se sa sobom. Pobjedio sebe, Jahorinu…Hoću li opet?