Da li baš originalna kapija banjalučkog hotela “Bosna”, koja nije promakla nijednom putniku namerniku, svetli u daljini, nisam baš siguran, ali da je svojim postojanjem više od stotinu godina primer trajanja čuvenog gradskog ugostiteljskog objekta, podignutog 1885. godine, potvrđuje pravilo da sve na ovom svetu ima svoju namenu i svrhu.

Mnogi Banjalučani kapiju doživljavaju i kao svojevrsnog anđela čuvara Grada, bez obzira što ništa drugo, pogotovo moderno-arhitektonsko zdanje podignuto nakon zemljotresa sedamdesetih godina prošlog veka, najmanje govori o vekovnom trajanju, ali sve to nadomesti kapija, kao otvoreni prozor u beskrajni svet.

Obrni-okreni u priči o ovom delu Banjaluke i hotelu “Bosna”, opet kapija dolazi u cenar zbivanja, sada zahvaljujući sportskoj legendi, neprevaziđenom ovdašnjem rukometašu i kapitenu prve znaltne generacije Borca Petru Peri Peroviću…

...okotbarski zemljotres 1969. godine, Grad razoren, posvuda ruševine, objekti koji nose oznaku “sedam kroz dva” miniraju se i ruše, nestaje lice jednog grada od istorije duge više od 400 godina: minira se i ruši “titanik”, podignut u znak sećanja na tragično stradali i potonuo parobrod, doživeo je istu sudbinu, “realka Gimnazija”, jedna od najstarijih na Balkanu, uz suze cele Banjaluke pretvorena je u prah i pepeo, Higijenski zavod, na red je došao hotel “Bosna”. Ruši se već dva dana u etapama, jer je smešten u najužem centru Grada, neoprezno miniranje srušilo bi i okolne zgrade koje nisu stradale u zemljotresu. Brekću teški bageri i raznose cigle, šutu, staklo, kamene gromade… ostala je još kapija koja je virila iza te prašnjave zavese. Okolo bar 2.000 ljudi, svedoče, mnogi ne mogu da sakriju ni suze. Čuje se samo bager, iz mase izlazi visok, skladno građen čovek i staje pred grdosiju, uz reči: “kapiju nećete srušiti! Ako smo izgubili gotovo celi Grad onda nam ostavite ovo obeležje koje će nas podsećati na mladost, na naše roditelje koji su sedeli u ovoj bašti, sada zatrpata ovom silnom lomljavom i bukom...”

Dvadesetak metara od njega stajala je grupa “inžinjeraca JNA” na čelu sa svojim komandantom potpukovnikom Duškom Radunovićem. Kad je video da je bager zaustavljen žurno je došao i stao ispred Perovića. Inače, Banjalučani su potpukovnika Radunovića dođivljavali tih dana kao smernog i nepokolebljivog vojnika koji izvršava zadatke, ali i čoveka golubijeg srca, kojem pri rušenju svakog objekta suze iskre u očima. Kad mu je ponovio Perović ono što je rekao bageristi, nastala je grobna tišina, trajala je desetak sekundi, a izgledala je kao večnost. “Kapija se ne ruši, druže Peroviću!” - rekao je Radunović i vojska i radnici okrenuli su se na drugu stranu da raskrčavaju ruševine.

Tada je tako bilo, ostalo do današnjeg dana.

Hotel “Bosna” jedan od najstarijih građevina u gradu po svojoj tradiciji upamtila je toliko toga za 133 godine: Svetosavski bal, u vreme Bana Svetislava Tise Milosavljevića (posle će ga revija “Svijet sporta” obnoviti, kao “Sportski bal”), u jednom periodu, tamo dvadesetih godina prošlog veka, kada Banjaluka nije imala pororiše, razne predstave, koncerti ozbiljne, narodne i šlagerne muzike… u novijem dobu “ličnost godine u BiH” u izboru “Nezavisnih novina” i “Dan fudbala”, ideja Sportskog žurnala, postaje svojevrsno obeležje čuvenog hotela.

-Nedavno sam gledao na nekoliko satelitskih programa reportažu sa “Dana fudbala”, srce mi je bilo puno, izgledalo je baš svetski – kaže Radenko Damjanović, direktor hotela “Bosna”, koji sa svim zaposlenim i vlasnikom Branom Jankovićem, nekadašnjim veoma uspešnim predsednikom Fudbalskom kluba Borac i možda jedinim sa vizijom opstanka i prevazilaženja krize u ovom kolektivu, doživljavaju i tako se prema “Danu fudbala” odnose, kao svom “čedu” koje ih predstavlja i u malom i u velikom svetu.

Jedan od najstarijih autentičnih Banjalučana Jovica Cvijetić, znan kao kao “Čika Jovica”, pričao mi je, u dugim razgovorima za “Banjalučke priče”, da je hotel “Bosna” uvek bio reprezentativan, uz muziku je obavezno ostalo do današnjeg dana, klavir “Petrov”, novine nakačene na “bambus” okvir, led se kroz svo trajanje “Bosne” servirao odvojeno uz piće, sobe i apartmani ukrašene su nameštajem od orahovine i Ružinog drveta, uz brojna umetnička dela Jovana Bjelića, Špire Bocarića, Mersada Berbera, Milana Konjevića… ali je nosio i odrednicu “sportski hotel”.

-Dolazak raznih sportova na ove prostore, prvo hazene, pa tenisa, fudbala, košarke, rukometa… “Bosna” je bila sportska oaza – besedio je “Čika Jovica”, a potom nastavio:

-Prvi poratni sportski transferi i dolazak poznatih sportista u Banjaluku: rukometaša Petra Sivića, boksera Mije Jandrića, fudbalera Janka Jankovića, Branka Nežmaha, Mladena Klobučara, Dušana Đorđevića… svi oni su odseli u “Bosni”. Prvi veliki sportski trofej Banjaluke, Kup Jugoslavije 1957. godine koji je osvojio Rukometni klub Borac proslavljen je u velikoj hotelskoj sali. Četiri godine kasnije i ulazak fudbalera Borca u Prvu saveznu ligu Jugoslavije. Fudbalsko slavlje započelo je u tek otvorenom restoranu “Ada”, na periferiji Banjaluke, tamo kod “Incela”, ali je urnebesni dernek završio u “Bosni”. Titulu prvaka Evrope rukometaši Borca 1976. godine proslavili su u “Bosni”, sećam se da je kompletan meni bio ispisan imenima i prezimenima rukometaša kao šampiona Starog kontinenta.

Beskonačna je priča kultnog hotela i sportskih velikana koji su stizali raznim povodima u Banjaluku: Miljan Miljanić, Ivica Osim, Dragan Džajić, Vujadin Boškov, Branko Bulatović, Slobodan Santrač… Žilber Koen, protivnik Marijana Beneša u borbi za titulu prvaka Evrope 1979. godine, šahovski velemajstori Gari Kasparov, Tigran Petrosjan, Boris Spaski, Viktor Korčnoj, Ljubomir Ljubojević, Maja Čiburdanidze… rukometaši Hrvoje Horvat, Branko Pokrajac, Zlatko Žagmeštar, Josip Milković… ; tek tradicionalna maturska slavlja! Nisu maturska slavlja ako nisu održana u “Bosni”, uz obavezno masovno fotografisanje ispred kapije hotela “Bosna” i Hrama Hrista spasitelja, odmah preko puta…

Ovde sam promovisao i svoje knjige “Bio jednom jedan šampion”, o čuvenom bokseru Marijanu Benešu i njegovom životnom putešestviju, kad drugi nisu hteli, ili nisu smeli da je promovišu, potom “Miljan, ljudi i vrijeme”, životna priča velikog fudbalofila Miljana Miljanića, obje su, upšravo iz hotela “Bosna” pronašle put ka velikom svetu, iako sam ih pisao za “domaću upotrebu”, doživele ko zna koliko prevoda i izdanja. Ima nešto i u ljudskom biću i u gradskom simbolu što razum ne može da objansi, mašta je ponekad bliža od pameti.

Ili je suština: ono što narod izabere nikad nemoj kvariti; bili to i beskonačni krugovi postojanja kao što živi i traje hotel “Bosna”, s kapijom koja, biće ipak da svetli u daljini i pamti svog poslednjeg junaka Iliju Petkovića, dobitnika Zlatne povelje “Miljan Miljanić” na manifestaciji “Dan fudbala”. Teško je naći reči, lakše je bilo gledati: celi hotel sa osobljem ispratio je legendarnog “Petka” aplauzom i ovacijama put Beograda…

Do viđenja dogodine na istom mestu i u isto vreme…

Tomo MARIĆ/Sportski žurnal

Direktori koji se pamte

Kroz istoriju trajanja hotela “Bosna” prošli su brojni rukovodioci, pamte se Milkan Gojić, Huso Begić, Ostoja Ždral, Stanko Džepina i današnji Radenko Damjanović koji više od dve decenije rukovodi izuzetno uspešno ovim ugostiteljskim objektom.

Đoković pre svih

U sklopu raznih utakmica i sportskih manifestacija gosti hotela “Bosna” bile su brojne reprezentacije Jugoslavije i čuveni klubovi, ali najdraži gost osoblju hotela i Banjalučanima bio je teniser Novak Đoković, koji je pre nekoliko godina proglašen za Ličnost godine, a hiljade Banjalučana i sve zvanice čekali su ga četiri časa da doputuje iz Bugarske, jer mu je kasnio avion. Čekali i dočekali i onda je i na ulicama Banjaluke, a pogotovo u hotelu “Bosna” nastalo neviđeno narodne veselje.