Nikola i Zlatko Portner

ŠABAC – Prošlo je 35 godina od velikog uspeha šabačkog rukometa. Naime, tada je Metaloplastika osvojila prvu od dve titule šampiona Evrope.

Šapčani su bili bolji od Češkoslovačke Škode iz Plzena, Rumunske Steaue iz Bukurešta, Islandskog FH iz Rejkjavika i u finalu španskog Atletika iz Madrida.

Taj tim iznedrio je i većinu rukometaša koji su Jugoslaviji, godinu dana kasnije, doneli naslov prvaka sveta. Jedan od najboljih iz tog doba bio je Zlatko Portner.

Ono što je ’72.godine ostvario bjelovarski Partizan, a četiri godine kasnije banjolučki Borac, postigla je Metaloplastika danas u Madridu – postala je prvak Evrope... Tako je pre 35 godina na slavlje pozivao legendarni reporter Jordan Ivanović.

Sve se odvijalo u Španiji kada je Metaloplastika savladala domaći Atletiko sa 30:20, naterala je 15 hiljada Španaca u dvorani da se dive sportskom ponosu Šapca, Srbije i Jugoslavije. Bašić, Vujović, Vuković, Iskaović, Portner, Cvetković, Mrkonja, Ignjatović, Kuzmanovski... sve as do asa koji su od malog kluba iz relativno malog grada stvorili diva na evropskoj rukometnoj pozornici. Zlatko Portner je sa Veselinom Vujovićem u to vreme činio „čarobni dvojac“. Dva puta je sa Šapčanima bio šampion kontinenta, pa i sa Barselonom prvak Evrope.

Ovaj Rumljanin sa Metaloplastikom imao je priliku još 1984.godine da bude najbolji u Evropi, ali se na uspeh čekalo do 21.aprila 1985.godine.

„Prešli smo trnovit put do cilja. Mi smo 1984.godine u finalu imali minus četiri u Pragu, u Šapcu pobedili Duklu sa 21:17, ali na penale smo izgubili svoje prvo evropsko finale. Godinu kasnije smo pobedili Atletiko u finalu sa sedam golova prednosti, a u revanšu u Madridu smo sa 10 golova prednosti slavili. Niko nikada u finalu nije ostvario 17 golova viška. Isti uspeh postigli smo i godinu kasnije. Tada je Jugoslavija bila šampion sveta i ja mislim da je 1986.najbolja godina u istoriji jugoslovenskog rukometa. I klupskog i reprezentativnog“, započeo je svoju priču Zlatko Portner.

Metaloplastika je imala sjajnu ekipu, zvali su ih „šabački vanzemaljci“.

„Bili smo skoro ista generacija. Mile Isaković, Veselin Vuković, Jasmin Mrkonja bili su malo stariji, a svi ostali bili smo tu negde, od 1960.godišta. Ja sam rođen 1962., Vujović 1961., Kuzmanovski 1962. Odlično smo se poznavali. Igrali smo i po mladim reprezentacijama, kao i u A državnom timu. Dosta toga se poklopilo. Uspeli smo u malom gradu da napravimo veliki tim. Ljudi su nas jako voleli i gde god smo dolazili mi smo punili dvorane. Bili smo atrakcija, živeli smo s tim“, ponosno će Portner, nekada najbolji srednji bek na planeti.

Bio je član reprezentacije Jugoslavije koja je 1986.godine bila najbolja u svetu, pobedivši u Švajcarskoj u finalu Mađare sa 24:22, a na OI u Seulu dve godine kasnije stigla je bronza. Sve sami uspesi. I medalje...

„Pa, dobro. Krenulo je početkom osamdesetih.Tačnije, 1982.godine u Dortmundu igrali smo prvo finale, pa na OI 1984.godine u Los Anđelesu bili smo zlatni, dve godine kasnije na SP u Cirihu zlatni, u Seulu 1988.bili smo treći, a 1990.godine četvrti. Igrali smo 3-2-1 zonu. Bili smo posebni i mladi. Nekada su nam Rusi nešto mogli, većinu drugih lako smo pobeđivali“, priseća se Zlatko Portner.

Njegov sin Nikola je rukometni golman. On je pre dve godine nastupajući za Monpelje bio prvak Evrope. Na poseban način doživeo je uspeh svog naslednika.

„Prvu titulu prvaka Evrope doživeo sam sa 23 godine. Nikola je u istom dobu osvojio uspeh. Na poseban način doživeo sam Nikolin uspeh. Sa dosta emocija doživeo sam uspeh svog sina. Svoja ostvarenja nisam doživljavao toliko posebno kao Nikolina“, priznaje Portner senior.

Tako je on danas i „Nikolin tata“ , ali i Zlatko Portner? Mada, njegovo ime i generacija zlatnim slovima upisani su u rukometne almanahe.

„Više sam Nikolin tata. Bio sam njegov trener dok je on bio mlađi. Nadam se da je nešto pokupio od mene, nešto od ostalih trenera. Treba biti vredan, slušati i raditi. Uspeh ne sme izostati, ako je čovek u pravom klubu, na pravom mestu i u svoje vreme“, zaključio je Zlatko Portner.

Imao je blistavu karijeru. Gde god baci pogled vidi medalju, po neku uspomenu.

To je ponos koji ne bledi. I još odzvanjaju reči legendarnog reportera:

Neka se ponosi Šabac, klubom i ekipom koju je stvorio!