Patrik Anderson

​Ima dosta zaraženih koji se sa virusom korona bore kod kuće kao sa običnim gripom. Mislim da ovdje u Stoklohmu oko 25 odsto ljudi već ima imunitet, rekao je u ekskluzivnom razgovoru za "Nezavisne" iz Švedske bivši fudbaler Bajerna i Barselone Patrik Anderson.

Virus korona paralisao je svijet. Preko četiri miliona ljudi je zaraženo, a oko 290.000 je preminulo. Švedska je zemlja koja se je u borbu sa virusom ušla prsa u prsa i čini se da ovaj način dobro funkcioniše. Prema zvaničnim podacima, imaju oko 26.000 zaraženih i oko 3.000 preminulih.

"Izabrali smo najbolji mogući način da se borimo. Većina nas nije u karantinima. Švedski put u koronskoj krizi zasnovan je na povjerenju i dobrovoljnosti, za razliku od strogih ograničenja. Dosta ljudi, oko 70 odsto, radi od kuće. Ne znamo da li je ovo pravi put borbe, ali smo izabrali naš put. U posljednje vrijeme ima dosta pozitivnih komentara. Zatvorili smo više škole, ali mlađa djeca još idu u škole. Prodavnice i restorani su otvoreni, ali moramo da držimo socijalnu distancu. Svi moramo da poštujemo pravila", rekao je bivši fudbaler.

NN: Da li Švedska ima više zaraženih nego što govore zvanični podaci?

ANDERSON: Vjerovatno ima više zaraženih koji se sa ovim virusom bore kod kuće kao sa običnim gripom. Ono što je jasno, ne možemo da živimo normalan život. Stariji ljudi, poput mojih roditelja, moraju da se čuvaju i ne možemo da se družimo. Stariji ljudi moraju posebno da se paze.

NN: Virus je uticao na cijeli svijet, pa i na fudbal. Da li je, po Vašem  mišljenju, najbolje završiti sezone ili se ponašati kao Francuska i Nizozemska?

ANDERSON: Zavisi. Prioritet je zdravlje fudbalera. Onda se javlja problem putovanja. Švedska je zatvorena. Ne možemo da letimo avionom. Ne možemo da idemo autobusom sa sjevera na jug, to je skoro pa nemoguće. To je problem. Pratimo odluke vlasti. Mlađe kategorije i sada mogu da igraju, dok seniorima to nije dozvoljeno. Ako i kada počnemo, igraćemo bez publike. Naš problem nije kraj, jer tek počinjemo sezonu. Ako želimo da igramo punu sezonu, moramo da počnemo prije kraja juna. U suprotnom ćemo morati nešto mijenjati. Zbog vremena na sjeveru je nemoguće trenirati i igrati nakon novembra. Ono što je sigurno, moraćemo da igramo bez publike.

NN: Da li je fudbal fudbal bez publike?

ANDERSON: Moramo da mislimo na ono što je najbitnije u ovom trenutku. Moramo napraviti kompromis. Ekipama možemo da damo priliku da nastave da se  takmiče, a navijačima da gledaju utakmice preko TV-a. Mnogi klubovi su dobili novac od TV prava i ako ne završe sezonu, možda će morati da vrate novac. Mnogo ljudi zavisi od fudbala.

NN: Igrali ste u tri od pet najjačih liga u Evropi (Njemačka, Engleska i Španija). Za koji period karijere biste kazali da Vam je bio najbolji?

ANDERSON: Za mene je fudbal bio prilika da vidim kolike su moje mogućnosti. Na sreću, ja sam imao mogućnost da igram sa najboljim fudbalerima i to u Bajernu i Barseloni. Igrati u tim klubovima sa takvim igračima i razvijati se uz njih za mene je bilo veoma važno. Bilo mi je bitno i da osvajam trofeje, a to sam uspio sa Bajernom. Osvojio sam Ligu šampiona, i to je moj najveći uspjeh. Ostvario sam velike uspjehe i sa reprezentacijom, ali sa klubom je to mnogo teže jer morate da bude sjajni tokom cijele sezone, a ne samo tokom tri sedmice.

NN: U Bajernu ste igrali sa bh. fudbalerom Hasanom Salihamidžićem. Možete li nam reći kakav je bio?

ANDERSON: Braco je imao velika pluća. Nikad nije prestajao da trči (smijeh). Mogao je da trči stalno gore-dolje. Njegova svestranost omogućila mu je da igra na više pozicija i u klubu je ostavio veliki utisak. Bio je brz i energičan igrač i veliki radnik. Pored toga, u svlačionici je podizao raspoloženje. Poslije je bio ambasador, sada je sportski direktor i radi sjajan posao.

NN: U Barseloni Vas je, između ostalih, trenirao Radomir Antić, koji je, nažalost, preminuo prošli mjesec. U kakvom Vam je ostao sjećanju, kakav je bio trener?

ANDERSON: Čuo sam vijest i veoma mi je žao. Antić je okrenuo ekipu. Nismo igrali dobro i on nas je podigao. Sve nas je pokrenuo. Bili smo dobri i u Ligi šampiona. Bio je odličan trener. Pod njegovim vodstvom smo igrali kao tim. To ljeto su bili izbori u Barseloni za predsjednika. Đoan Laporte nije bio favorit prije izbora, ali je rekao da će dovesti Dejvida Bekama ako pobijedi. On je u tom trenutku već imao potpisan ugovor sa Real Madridom, ali to niko nije znao. Laporta je na kraju pobijedio. Njegov pomoćnik Sandro Rosel u tom trenutku je radio sa "Nike", koji je bio blizak Brazilu, pa su uspjeli da angažuju Ronaldinja. Laporte je tada doveo Franka Rajkarda za trenera. Antić je imao velike šanse da ostane, ali se Laporta nije odlučio da aktivira klauzulu za produžetak saradnje.

NN: Godine 2005. ste se povukli iz fudbala, šta Vam najviše nedostaje?

ANDERSON: Nedostaju mi pripreme prije utakmice. Napetost, atmosfera, navijači, Liga šampiona... To mi nedostaje. Fudbal je stil života. Treniraš, spavaš i igraš utakmice. Utakmice su to što mi najviše nedostaje. Zauzet sam i to mi se sviđa

NN: Šta ste radili prethodnih 15 godina nakon što ste se povukli iz fudbala?

ANDERSON: Mislio sam da je moja misija rad u fudbalu. Nakon toliko godina u inostranstvu sam shvatio da je mnogo drugačije voditi klub u Švedskoj. Navikao sam na strani mentalitet, a u Švedskoj je mentalitet drugačiji. U Evropi morate da imate mišljenje i morate da stojite iz toga, morate reći šta mislite i zgrabiti šansu kad vam se ukaže. U Švedskoj važe ista pravila za sve. Nekada morate da donosite teške odluke. Nije mi bilo lako da se adaptiram. Nakon 17 godina putovanja sam želio da provodim više vremena sa porodicom. Sada sam vlasnik Švedske investiocione banke, vlasnik sam sportskih škola, imao sam razne poslove u FIFA, UEFA i švedskom fudbalskom savezu. Prije tri godine sam postao poslovni programer u  jednoj od najvećih švedskih kompanija za građevinarstvo i nekretnine, "Serneke Group", koja radi širom zemlje.

Izvor: Nezavisne novine