Novak Đoković postao je svetska ličnost u unutrašnjem nagonu, drugi to pokušavaju bezobzirnom agresijom prema onima ispred sebe. Dođe mu to i kao sudar širokogrudnosti i osionosti! Otuda i vreme nije uvek majka svega dobrog, pa i časnog.

Evo danas živimo u (ne)dobu u kojeg običan čovek ne veruje. Ali, na sreću, živimo i u (ne)vremenu koje je, opet, izrodilo ljude kojima se i tajno i javno veruje, a po iskonu veruje se onom koji nikad nije izneverio.

Bog i dobri ljudi s tobom, Novače!

Dostigao si nedostižno: živiš u dušama dobrih ljudi, a ličnim primerom si dokazao da su otadžbina pre svega ljudi, a ne gradovi, tvrđave i zidine.

Tvoje pobede i trijumfe doživljavaju, i tebi znani i neznani, kao svoju pobedu i trijumf, svi tako zapravo postaju Đokovići, koliko tvojim, toliko i svojim egom. To su samo potvrdili minuli veliki dvoboji u Parizu.

Najveće poštovanje, svako od nas, duguje deci; svestan da su oni naše sutrašnje sudije – dva najdraža stvorenja gledali su oca kako ostvaruje još jedan podvig, a šta su oni uistinu videli saznaće se tek tamo nekih godina, možda i decenija. Sigurno nisu gledali ono što smo mi, s one strane teniske arene, razrogačenih očiju videli, oni su gledali brižnog i voljenog oca, a mi velemajstora tenisa s kojim se poistovećujemo, jer on brani i našu čast. Po čemu se onda razlikujemo od ono dvoje malih anđela – jedino po životnoj dobi i svom trajanju koje nas je izranjavalo i donekle obezdušilo!? Zbog toga, a i mnogo čega drugog, kod svakog Novakovog servisa, forhenda ili bekhenda, svi baš i ne upućeni u čari te neverovatne igre, krstimo se i prizivamo Svevišnjeg, uvereni, što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće.

Ili, prava istina života stanuje na drugoj adresi: možda niko na ovoj planeti rušeći, pre svega, teniske rekorde, ne dokazuje kao Novak Đoković da balkanska naivnost nije i životna nespremnost, već iskrenost od srca naspram opore stvarnosti.

Pravi put u životu, za nadarene i posebne, i nije težak, zato što je jedini – tako se i stiže do kraja koji nema kraja; tada je i mašta važnija od svakog znanja i umeća.

Ili će, ipak, biti da samo retki ljudi na vreme shvate da, uz svoja vrhunska ostvarenja, istovremeno treba živeti dobrim i časnim životom; kad ostariš, moći ćeš se osvrnuti i još jednom uživati.