Slavko Basara i Milorad Arlov

Nikad nije bilo lako plivati u moru nesreće i stradanja, to uspiju samo retki, koristeći se, isključivo, čovekoljubljem, darom dobijenim od Boga. U tom odabranom društvu našao se i Milorad Arlov, iskazujući svoj nepobitni patriotizam i ljubav prema čoveku na teži način, baš po Biblijskim kanonima, koji važe, kao nigde možda u ovom trenutku na planeti, koliko na Kosovu i Metohiji.

Svaki pokušaj stvaranja jednog ovakvog dela “Arlov (Humano srce Srpske)”, autora Slavka Basare, literarnog s nepobitnim činjenicama i istorijske dimenzije, izaziva dubokoumnost, ali i veštinu baratanja rečima da se jedan vremenski period, na dostojan i izvoran način, prikaže javnosti i ostane zauvek kao svojevrsno svedočanstvo. Dvanaest godina humanitarnih akcija Milorada Arlova nisu bile ni lake ni jednostavne, pogotovo što ovde, na Balkanu, jedna godina traje kao večnost, a prepliću se razne zamke i iskušenja svakodnevice.

Umeće je, zaista, od gomile činjenica i vesti izbrusiti suštinu i ogledalo jednog humanitarnog delovanja koje može da posluži kao obrazac za neka buduća, mnogo teža i komplikovanija vremena za srpski narod, nego što su današnja, kako u Srbiji, tako i Republici Srpskoj.

Troipogodišnji rad sportskog novinara Slavka Basare, koji nije slučajno izabran za autora ovog dela, jer je sve krenulo od fudbala i utakmice veterana Vrbasa i Trepče u Leposaviću, što je, od prvog dana i početaka humanitarnog delovanja Milorada Arlova pedantno beležio i “Sportski žurnal”, ugledao je svetla pozornice. Nije ovo knjiga samo o jednom čoveku, o jednom etnosu, jednom geografskom pojmu, ovo je knjiga u kojoj je, na tako izuzetan način, opisana ljubav i ljudskost, upornost i nepokolebljiva vera u dolazak boljih dana i budućeg veka.
I tako…

Fudbal je, u ovoj misiji, drugo ime za ljubav, što dokazuje i nedavno obećanje asova kao što su Milan Jovanović i Miloš Krasić koji su Arlova ugostili u Novom Sadu, izrazivši želju da dođu u Banjaluku i odigraju utakmicu u malom fudbalu, a sav prihod ostavren od te egzibicije išao bi za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji, o čemu je ekskluzivno pisao “Sportski žurnal”.

Dakle, ni u ovom slučaju nije moglo bez fudbala kao istine s one strane besmisla, možda još i upečatljive – on je postao drugo ime za patriotizam i bratstvo. 

Svaki od 131 odlaska humanitarca na Kosmet, koji je i sam proživio životnu golgotu u “Oluji” 1995. godine kada je proteran s vekovnog ognjišta na Kordunu, koliko i autor tražeći glavi spasa sa svojom porodicom, proteran je ispod Grmeča, priča je za sebe, ali i sve nas, i verujem da će svako ko bude čitao ovo štivo u njemu pronaći jedan dio sopstvenog identiteta svojih vrlina. 

Priče skupljene u celinu koje na taj način daju posebnu dimenziju, slobodno mogu da kažem, poduhvatima Milorada Arlova, bez hronološkog reda što će da bude dodatni izazov za svakog onog ko se odluči da pročita napisano delo.

Ono što je spojilo autora i junaka modernih “Kosovskih bitki” za dostojanstvo srpskog naroda u južnoj pokrajini jeste identičan pogled na današnje vreme, pripadnost istom, napaćenom, narodu i patriotizam kakav može da neguje i širi samo krajiško srce, dolazilo ono ispod Petrove Gore ili Podgrmeča.
Ako je reč slika duše, a jeste, onda je ova sveobuhvatna priča Slavka Basare, novinara “Politike”, odnosno “Sportskog žurnala” dokazala da je jezik najmoćniji od svih ljudskih dobara, ili kako je zborio Branko Miljković “Možeš i da ćutiš, kad duša govori...”

Čovek nikad neće živeti večno; njega večnim može da učini jedino njegovo delo!

Sportski žurnal

Milorad Arlov i Slavko Basara u Trstu