BANJA LUKA – Ko se od srednovečnih poklonika fudbalskog sporta još ne seća vrhunskog čuvara mreže beogradske Crvene zvezde, Branka Davidovića. Iako je sredinom osamdesetih godina prošlog veka bila opšta „gužva“ na golu Beograđana, popularni „Dača“ nije se plašio konkurencije. Ubrzo je postao „jedinica“ i „treći bek“ crveno – belih. Gol Crvene zvezde čuvao je u 80.i 84.derbiju. U oba okršaja bilo je 3:1 za njegov tim. A šta će biti u 163.fudbalskoj svetkovini.

„Na Vaskrs 1987.godine pobedili smo sa 3:1. Već u 19.minutu bilo je 3:0 za nas. Gol sam primio u poslednjim sekundama meča. I u 84.derbiju, odigran je 3.maja 1989.godine, bilo je 3:1. Sećam se da su Robi Prosinečki, Goran Jurić i Vlada Stošić bili strelci. U moje vreme Večiti derbiji su bili istinski praznici fudbala. Nedelju dana pred utakmicu svaki trening pratilo je po 10.000 ljudi. Svi su živeli za te utakmice. Danas su neke druge vrednosti došle do izražaja. Moje mišljenje je da je danas ’nerad’ na sceni. Mnogo je menadžera danas koji vršljaju, trenera je malo. Zvezdu su gradili treneri koji su sami radili. Miljan Miljanić, Gojko Zec, Branko Stanković, Velibor Vasović... U Mančester Sitiju Gvardiola ima 17 saradnika, a mene živo interesuje šta ti ljudi tamo rade. No, ovde govorimo o nama. I o 163.večitom derbiju. Moja Zvezda će da pobedi“, govori Branko Davidović.

Branio je u zemlji u kojoj je, mnogi su mislili, sunce najlepše sijalo. Obeležio je vreme fudbalske Jugoslavije za koju se verovalo da nema kraja. Bio je poseban. Podjedanko zasluženo pamte ga i danas u Mariboru i Sloveniji, u Osijeku i Slavoniji, u Srbiji jer je blistao na golu Crvene zvezde. Nastupao je i u inostranstvu. Branko Davidović nije bio Lav Jašin, ali pripada onoj generaciji čuvara mreže koja se pamti, koja predstavlja uzor mnogim generacijama koje stasavaju.

Rođen je  u Sremskoj Mitrovici 3.septembra 1959.godine. Logično da mu je  karijera započela u toj sremskoj lepotici.

„Moj otac i najmlađi stric bili su golmani. Počeo sam u Radničkom iz Sremske Mitrovice, tu mi je stariji brat igrao. Onda sam prešao u Srem i tu proveo do odlaska u JNA. Onda sam na nagovor Slobodana Đurića otišao u Maribor. Hteo sam da odem što dalje, da vidim da li sam za to ili ne. Maribor pamtim po lepom. Bio je jak drugoligaš, a ja ostvario lep učinak. Nažalost, Maribor je zbog nameštanja rezultata, odnosno afere sa sudijama i finansijama isteran u najniži rang Slovenije, svako je otišao na svoju stranu, a ja u Osijek uz pomoć Ivice Kalinića“, priseća se popularni „Dača“.

Branio je za Maribor u 16 zvaničnih utakmica, pa se preselio u Osijek gde je u 62 meča briljirao. Zbog kvaliteta koje je posedovao stigao je u Crvenu zvezdu onda kada su tamo bili Ljukovčan, Ivković, Simeunović, nadolazio je Stevan Stojanović, ali Branko Davidović nije se plašio konkurencije.

„Tamo gde sam stizao, uvek sam sam se borio, bez ičije pomoći. Kod Steve Ostojića sam bio na razgovoru i 1978.godine sam skoro sa obe noge bio u Crvenoj zvezdi, ali nije me Srem želeo da pusti. Kada sam bio u Osijeku, zatekao sam 10 golmana, a Dušan Alempić bio je neprikosnoven. Brzo su kolege odlazile, ostali smo samo Dušan i ja. Ukazala mi se šansa, stao sam na gol Osijeka, uspeli smo ostati u ligi, kažu da sam ja najzaslužniji. Godi što tako govore. Onda je Gojko Zec insistirao da dođem u Crvenu zvezdu. Tomislav Ivković me plašio da ne znam gde sam došao. On je ubrzo otišao u Insbruk, a Ljukovčan je trebao u Tursku. Nisam se plašio konkurencije, vredno sam radio, svestan sam bio da je rad jedina formula uspeha“, nastavio je on.

U Crvenoj zvezdi imao je ulogu takozvanog “trećeg beka”, po čemu se  razlikovao od kolega. Smiren sa loptom u nogama, imao je dug i precizan pas, kao i deganžman. Bio je i „doktor“ za penale. Primera radi, 21.septembra 1986.sprečio je trijumf Veleža na Marakani. Mostarci su vodili sa 2:0, sudija Roganović nije svirao kazneni udarac nad Musemićem, ali jeste za „rođene“. Branko Davidović zaustavio je strahovit udarac Adnana Međedovića sa 11 metara. U to vreme niko nije uspeo da odbrani penal Međedoviću, „Dača“ jeste. Zvezda je izvukla remi, a Davidović je doneo Zvezdi nekoliko penal bodova, tada se sa „bele tačke“ rešavalo kada meč završi nerešeno.

„Imao sam brze reakcije i uvek sam voleo da u igri čitam protivnika. Sećam se kup utakmice protiv Vardara. Gosti su poslali loptu na Darka Pančeva, on je primio tu loptu i kreće ka našem golu, a ja tu i odnesem loptu. To sam uglavnom primenjivao u Osijeku. U Zvezdi je bilo drugačije i taktički, postavka igre bila je drugačija. A penali, umeo sam da ih odbranim kada nisu mnogi verovali u to“, nastavlja Davidović.

Otišao je  u Južnu Ameriku, imao je i internacionalnu karijeru.

„Mislim da sam mogao ostvariti više u Zvezdi. Dešavalo se mnogo stvari. Bio sam među generacija. Stariji od Mrkele, Piksija, Marovića, Milojevića, Dike Stojanovića, Šabanadžovića... Bio sam u rascepu. Ipak, osvojio sam titulu sa Crvenom zvezdom. Velibor Vasović i Branko Stanković, Bog dušu da im prosti, kasnije su javno priznali da su ogrešili dušu o mene, da su trebali dati mi veću minutažu. Šta sam ja imao od toga? Ništa. Mislim da sam mogao ostvariti više. Zadovoljan sam internacionalnom karijerom do povrede kolena, to mi je bila prva povreda, ali ona mi je okončala karijeru“, govori Davidović.

Imao je uspeha i kao trener u inostranstvu.

„Po povratku iz Meksika trenirao sam sa generacijom Zvezde koja je osvojila Evropu. Onda me lagano Ratomir Dujković čeličio za trenere golmana. Otišao sam u Venecuelu za trenera golmana reprezentacije. Potom ide Kanada, pa dođem u Mornar iz Bara. Onda sa Okukom budem u Čukaričkom. Potom sa Vladicom Popovićem odem i osvojim kup Emirata. Kasnije se sretnem sa Dimitrijem Davidovićem. Nas dva smo najtrofejniji treneri u Aziji. Nismo rod, samo prezimenjaci“, govori ovaj Sremskomitrovčanin.

„Poslednje dve godine nigde ne radim, a pre toga sam sa Vanićem bio u Vojvodini, pa superiorno uveli Proleter u Super ligu. Onda smo bili u Dubaiju. Sada individualno u Beogradu dajem treninge mladim sportistima, posebno golmanima. Generalno, bliži se kraj moje trenerske karijere“, upozorava „Dača“.

Čuje se sa onim igračima sa kojim je živeo fudbalski život u Osijeku, u Crvenoj zvezdi. Kaže da bi voleo ponovo biti srećan na krcatim tribinama, uživati u fudbalu kvalitetnom kao u njegovim vremenima.

„Jugoslavija, najlepša zemlja na svetu, više ne postoji. Mnoga prijateljstva su nestala. Sa Mariborom nemam nikakve kontakte. Imam kontakte sa Ivicom Kalinićem u Osijeku. U Beogradu se čujem ili vidim Diku Stojanovića, Slobu Marovića, Žareta Đurovića. Bili su lokali gde sam sretao Krmpotića, Pižona Petrovića, Radmila Mihajlovića, Boru Cvetkovića, Dragišu Binića, Gorana Vasilijevića... I pandemija je učinila svoje. Sve se manje viđamo, susrećemo. Valjda će virus korona proći, pa da se pogledaju utakmice. Možda se tamo sretnemo ponovo“, zaključio je razgovor za Sportski žurnal nekadašnji vrhunski čuvar mreže Crvene zvezde.

Branko Davidović je plamen golmanske slave sam rasplamsao. Izborio se za mesto nezaboravnih u galeriji probranih u redovima velikana iz Ljutice Bogdana.

Tačno je, nije bio Lav Jašin. Bio je Branko Davidović – golmančina, izrastao do fudbalskih zvezda, a one su uvek previsoko.

I do njih dospeju samo najbolji...